Mučno je bilo gledati sve ono što se dešavalo u svetkovini srpskog fudbala u njegovoj 169. izvedbi.
Umesto da fudbaleri Crvene zvezde i Partizana serviraju javnosti i navijačima lep fudbal, otvorenu igru, krunisanu golovima, s obzirom na to da ovoga puta ne robuju rezultatskom imperativu zbog ogromne bodovne prednosti crveno-belih, ništa od toga nije viđeno.
Taj jedan, rani i slučajni gol, za koji se čak do kraja ni ne zna da li je delo Argentinca Aleksa Viga ili autogol kapitena Partizana Slobodana Uroševića, čiji je trzaj glavom, čini se, prevario golmana Popovića, rešio je derbi.
Iako su se neki možda naivno ponadali da će rani pogodak otvoriti utakmicu, udahnuti još život i iskočiti iz kalupa na koji smo navikli, a to je mali broj golova, prešli su se kao što Leo Mesi prelazi svoje rivale.
Usledilo je tradicionalno „seckanje" igre, gomila faulova, prekida na ivici tuče, a bilo je svega.
Bukvalno!
U dva navrata je glavni sudija prekidao utakmicu zbog navijača i ubačenih baklji. Teren se pretvorio u bojno polje, ne sme se zaboraviti ni crveni karton isprovociranog Rikarda Gomeša koji je pesnicom u lice udario Strahinju Erakovića, a štoper Dragović je to proslavio kao da je Zvezda postigla drugi gol. Tužno...
Sve to je nešto što apsolutno niko ko dođe na stadion ili se udobno smesti u svoju fotelju kraj TV ekrana s kokicama i pivom, ne želi da vidi.
A toga smo se, nažalost, nagledali u 169. večitom fudbalu.
I zato, plači fudbale.
Plači jer si u tim silnim večitim derbijima koji decenijama robuju rezultatu izgubio dušu i ono zbog čega se igraš i postojiš kao najvažnija sporedna stvar na svetu.
Ništa od toga nije ostalo. Efektivne igre bilo je „na kašičicu“. Fudbaleri kao gladijatori, samo što umesto štitova, šlemova, mačeva i kostima imaju dresove i kopačke, dok ih puca adrenalin i u svakom trenutku su spremni za fizički sukob s rivalom.
Nestalo je ono viteštvo, o nadmetanju i lepoj igri ne može se ni slovo napisati.
Dribling, proturivanje kroz noge, iz(g)rađena akcija. To je davno prošlo vreme – pluskvamperfekat.
Nažalost, to je surova realnost!
Svesni su toga i treneri oba tima. Igor Duljaj koji je kao trener debitovao u večitom derbiju, izuzetno energično vodio je utakmicu.
Nekada neumorni zadnji vezni Partizana i Šahtjora, istinska „radilica", konstantno se kretao u restriktivnom prostoru, što Sputnjiku nije promaklo, pa je usledilo pitanje da li je poželeo da utrči na teren i da pomogne svojim igračima.
„Pokušao sam tom nekom svojom energijom da bodrim igrače, da ih podignem. Najlakše je sedeti i gledati“.
Glasio je odgovor strateta zaribalog „parnog valjka“, koji je dodao i da je dobio sliku i ton igre Partizana. To se prema njegovim rečima odnosi na prikazanu igru u drugom poluvremenu, gde je u dobrom delu Zvezda bila stavljena u podređenu poziciju.
Svestan loše igre i robovanju rezultatu bio je njegov kolega i trener Crvene zveze Miloš Milojević, koji je na konferenciji za medije priznao da je jako, jako malo, bilo efektivne igre.
„Ne znam trenutno tačan podatak, ali subjektivni osećaj mi je da se nigde ne igra manje nego kod nas. Nisam još ulazio u detalje i gledao tačno efektivno vreme, ali sam svestan da nije veliko. Moramo da se razvijamo na svim nivoima, svi mi koji radimo u fudbalu. Moramo da ponudimo više sadržaja, to takođe u velikoj meri zavisi i od sudija da li oni puste ili ne puste igru. Razlike u ligama su ogromne, nešto što ovde važi, tamo ne važi, ali svakako da nam treba više efektivnog fudbala".
Strateg Zvezde bio je pomalo rezigniran zbog kritike jednog starijeg novinara da je igra bila jako loša.
„Imali smo cilj da dobijemo derbi. Menjao bih se da dobijemo 100 sledećih sve i da imamo po jedan šut u gol. Ako hoćete da gledate fudbal, odete i gledate Premijer ligu. Platite 150 funti i to je to. Vi (mediji), ste stavili kao da je ovo borba na život i smrt, to ubija kvalitet derbija", uzvratio je Milojević.
A Milojević je uprkos tome što je Zvezda praktično već osigurala titulu, iako je u opticaju još 48 bodova, u jednom trenutku na terenu imao petoricu defanzivaca (uveo Milunovića umesto Kataija), što potvrđuje da nije želeo da napada.
Da kontroliše, da, ali ne i da se otvori i da dozvoli da fudbal bude fudbal, da se lopta kotrlja, da ide napred i da se tresu mreže. Kad će ako ne na "plus 13" za njegov tim? Da je ulog polufinale ili finale kupa, u redu. Ovako...
Ovako, spuštena je zavesa na još jedan derbi s kog su svi otišli razočarani, a bilo je i mladih i starih, od sedam do 77 godina. Upravo sam na putu ka sali za konferenciju čuo jednog starijeg gospodina koji je uporno ponavljao: "Katastrofa!.
Da se razumemo, nije pogrešio. Jer, zanimljivije je bilo na tribinama gde je sve gorelo od pirotehnike, bilo je i raznoranih uvredljivih transparenata, nego na samom terenu.
A kada je tako, onda vam je jasno da fudbal nije pobedio, nego (ponovo) izgubio.
I zato, plači fudbale.