Predsednik Sjedinjenih Američkih Država Džozef Bajden u govoru u Varšavi naveo je da su se Amerika i njeni saveznici ujedinili i da su uspeli da odgovore na aktivnosti Rusije u Ukrajini kao i da je tokom specijalne vojna operacije Rusije „NATO sačuvao svoje jedinstvo kao nikad do sada“.
Analitičari su primetili da je Bajden u svom govoru pomenuo ruskog predsednika Vladimira Putina deset puta, dok Putin u svom govoru održanom istog dana Bajdena nije pomenuo nijednom.
Bajdenov govor u Varšavi svodi se na retorički bezrezervnu podršku Ukrajini uz obećanje da SAD neće obustaviti pomoć kao i da će privoleti saveznike da nastave bezrezervno podržavati Kijev, kaže za Sputnjik naučni saradnik Instituta za evropske studije dr Aleksandar Gajić.
Bajdenov kompleks: Demokratski deficit projektuje na Putina
Iza činjenice da je Bajden u svom govoru deset puta lično pomenuo ruskog predsednika Vladimira Putina krije se više stvari, a prva je da ceo američki narativ o sukobu sa Rusijom počiva na hladnoratovskoj simplifikaciji o borbi između demokratije i autokratije.
Pošto je autokratija po njihovoj definiciji vladavina jednog čoveka onda se neprijatelj uvek mora personalizovati, kao da se radi o jednoj ličnosti koja vlada mimo sopstvenog društva i pravila.
S druge strane, postoji još jedan problem u celom tom šablonu, a to je da Bajden ima jedan kompleks zato što on, iako sebe predstavlja kao demokratskog lidera, zna da je došao na vlast na sporan način i da je njegov demokratski legitimitet deficitaran.
„On pokušava kroz tu polarizaciju da na neki način izvrši projekciju na Putina i proglasi ga za čoveka koji je autoritaran lider, bez obzira što je pobedio na legitimnim i potpuno demokratskim izborima i što iza politike koju vodi nesumnjivo stoji većina ruskog naroda, dok iza Bajdenove politike ne stoji većina Amerikanaca. Naprotiv, Bajdenova podrška se nalazi na istorijskom minimumu što se tiče američkih predsednika, barem u zadnjih sedamdesetak godina, od Drugog svetskog rata na ovamo.“
Kompleks marionete od nesumnjivog lidera
Tako da Bajden kroz tu projekciju iz vrlo krutog ideološkog šablona demokratija-autokratija pokušava da personalizuje neprijatelja Putina, kao da je on lično glavni vinovnik rata i da je jedno jutro ustao i odlučio da napadne nekog zato što žudi za moći, naglašava Gajić.
„S druge strane, tu postoji taj kompleks zato što je Putin nesumnjivi lider koji vodi jednu zemlju dok je Bajden zapravo, isto kao i Zelenski samo je Zelenski to mnogo više, jedna marioneta određenih struktura čiji je on delegirani čovek koji je na sporan način postao predsednik u Americi. A Zelenski je postao predsednik tako što je zagovarao pomirljivu politiku pa je na taj način prevario glasače u Ukrajini i postao predsednik. Posle se radikalizovao više nego njegov prethodnik Petro Porošenko.“
Komentarišući deo govora u kom je Bajden rekao da Zapad nije planirao da napadne Rusiju i da ne nastoji da uspostavi kontrolu nad njom ili da je uništi, Gajić kaže da je to još jedna retorička figura koja se uklapa u njihovu agendu gde prave razliku između naroda i vladara.
Bajdenovo pranje ruku od ukrajinskog nacizma
Bajdenovo „obraćanje ruskom narodu“ urađeno je po šablonu da u autokratiji postoji vladar koji je otuđen od naroda, što je „sociološki apsurd“ jer ne postoji nijedan demokratski izabran vladar koga ne podržava pretežna većina naroda.
„Tako da je to jedan vid propagandnog delovanja gde oni poriču svoju umešanost u izazivanje sukoba a svima je jasno da iza radikalnog nacionalističkog režima u Ukrajini stoje elementi neonacizma. Iza ideološkog bagaža koji se poziva na Banderu i SS stoje SAD i one su podržavajući takav režim izazvale da se oni radikalnim vojnim merama obračunavaju u Donbasu i time su zapravo izazvale rusku specijalnu vojnu intervenciju.“
Tako da je to i vid samoopravdavanja i slanje jedne poruke koja deluje pomirljivo i sa sebe odagnava krivicu. A opet se kroz tu poruku naizgled mirotvornu pokušava praviti neka podela između ruskog naroda i rukovodstva po principu da je rukovodstvo otuđeno od naroda.
„Bez obzira što Amerikanci jako dobro znaju da je postignut konsenzus, više nego tročetvrtinski, stanovništva Rusije, odnosno svih etničkih grupa, podrške specijalnoj vojnoj operaciji. Građani Rusije potpuno su svesni da se tu ne radi o sukobu Rusije i Ukrajine nego Rusije protiv ekspanzionističke politike NATO“, zaključio je Gajić.