Prema Ćiri Blaževiću niste mogli da budete ravnodušni. Ili ste ga voleli i smejali se njegovim forama ili vam je bio krajnje antipatičan. Svako ko je bar jednom imao priliku da razgovara sa njim ili da ga sluša na TV-u ili preko radija, da pročita neki od njegovih brojnih intervjua, to će potvrditi.
Imao sam čast i privilegiju da sa Ćirom Blažević neretko pričam o našoj velikoj zajedničkoj ljubavi – fudbalu.
On je pričao, ja sam slušao, upijao, hvatao beleške, smejao se. Ipak, davao sam sebi za pravo da mu katkad i doskočim, jer sam se prethodno „naoružao znanjem“.
Tako su se naši razgovori, intervju pretvorili u svojevrsnu malu tradiciju, a gosn Ćiro Blažević me je oslovljao sa: „beogradska simpatija po lopti“. Uvek su to bili lepi i prijatni razgovori o najvažnijoj sporednoj stvari.
Počeli smo saradnju još 2007. godine, kada sam krčio svoj novinarski put u dnevnom listu ALO!. Upravo je tu, nešto kasnije, i „rođena“ jedna kultna izjava starog šarmera Ćire Blaževića, koji je razgovor vodio s mojim starijim kolegom Nikolom Kavazovićem, koji je kasnije prešao u trenerske vode i bio selektor Tadžikistana, Šri Lanke.
Nikada neću zaboraviti kako smo svi doslovce popadali sa stolica kada je Kavaz spustio slušalicu. Na pitanje gde je Srbija u odnosu na Hrvatsku koja je redovni akter najvećih fudbalskih smotri, Ćiro je u svom stilu ispalio: „Pa, kod kuće ste sine moj".
I ubo je pravo u metu. Mi smo imali naslov za duplericu, a Ćiro nam je ogolio istinu, jer nismo bili akteri Evropskog prvenstva 2012. godine u Ukrajini i Poljskoj. Evo, ni 11 godina kasnije Srbija nije otišla na EVRO, a agonija traje još od 2000. godine i Belgije i Holandije.
Kasnije sam uglavnom bio ja taj koji je pričao sa Ćirom Blaževićem i verujte, uvek ste od njega imali neku vrstu ekskluzive. Znao je i voleo da opsuje, „sine moj", bila je njegova uzrečica, ali nikada se niko na njega nije naljutio zbog neprimerenog rečnika, jer je to činio krajnje spontano i sa stilom.
Nikada Ćiro nije prešao granicu dobrog ukusa. Ostao mi je urezan u sećanju naš poslednji intervju, neposredno pred početak Mundijala u Kataru.
Stavio je tada popriličan teret na leđa Draganu Stojkoviću Piksiju, poručivši preko Sputnjika, da Srbija ima ogroman koncentrat potencijala i da bi mogla i morala više nego Ćirina Hrvatska s Mundijala u Francuskoj 1998. kada su bili treći.
Nažalost, nije se to dogodilo. A meni đavo nije dao mira, pa sam posle kraha Orlova na Bliskom istoku pozvao još jednom gosn Blaževića da ga pitam kako je video sve ono što se izdešavalo u Kataru.
„Ne mogu da pričam sine moj. Jede me ova bolest. Ne mogu na noge, ne mogu da ustanem iz kreveta. Samo ležim i primam infuzije, pitanje je dana kada će me bolest uzeti i kada ću napustiti ovaj svet“, rekao je tužnim glasom Blažević i naterao mi suze na oči.
Naslućivao sam da je to naš poslednji razgovor. Otišao je „trener svih trenera“, ali će se pamtiti njegove izjave i ono čuveno: „Pa, kod kuće ste sine moj“.
Neka mu je laka zemlja...
► Pogledajte emisiju Miljanov korner.