Ukrajinski opozicionar: Postoje samo dva izlaza iz sukoba u Ukrajini

Ako poslušate mnoge zapadne političare, onda je apsolutno nemoguće razumeti smisao i mehanizme sukoba u savremenoj Ukrajini. Američki predsednik Džozef Bajden negira direktno učešće američke vojske u sukobu, ali istovremeno na svakom ćošku izveštava da SAD tamo isporučuju oružje vredno milijarde dolara. Ako milijarde idu na vojne potrebe Ukrajine, onda se ispostavlja da su ukrajinski interesi izuzetno važni za SAD. Ali ako američka vojska tamo ne želi da ratuje, onda možda i nisu toliko važni. Ali šta su te isporuke vredne više milijardi dolara? Besplatna pomoć? Profitabilan posao? Investicije? Neka politička kombinacija? Nema odgovora, gusta magla, piše Medvedčuk.

Ili ova najnovija otkrića bivše nemačke kancelarke Angele Merkel da su Minski sporazumi za Ukrajinu bili samo odlaganje, iz čega proizilazi da nije nameravao da uspostavlja mir. Onda se ispostavlja da su Rusiju prevarili. Ali u koju svrhu? Zaštititi Ukrajinu ili sami napasti? I zašto je bilo potrebno obmanjivati, ako je jednostavno moglo da se izvrši ono što je preporučila sama Nemačka? Ili je Nemačka unapred preporučila ono što je bilo nemoguće izvršiti? Tako se može doći do pitanja da li politički prevaranti mogu da dobiju kandelabar, ali danas se čini mnogo važnijim početi sa razvejavanjem magle oko trenutne situacije. Jer je ispala ovako, a ne drugačije. Šta je dovelo do ovoga, koji su razlozi? I kako izaći iz ove situacije, jer ona postaje sve opasnija? Stoga analizu počinjemo od porekla događaja, napisao je Medvedčuk.

Početak svakog novog rata obično leži u kraju poslednjeg. Ukrajinskom sukobu je prethodio Hladni rat. Odgovor na to kako se on zapravo završio približiće nas shvatanju značenja aktuelnog sukoba, koji se ne ograničava na Ukrajinu, već pogađa mnoge zemlje. Činjenica je da zemlje Zapada i zemlje postsovjetskog prostora, pre svega Rusija, različito doživljavaju rezultate ovog rata.

Zapad nedvosmisleno prisvaja pobedu u ovom ratu, a Rusiju smatra gubitnikom. A pošto je Rusija navodno poražena strana, onda su teritorija bivšeg SSSR-a i socijalistički tabor – legitimni plen SAD i NATO-a, koji po principu „jao pobeđenima“ prelazi pod kontrolu Zapada. Odatle je Ukrajina teritorija uticaja SAD i NATO-a, a uopšte ne Rusije. Stoga su sve pretenzije Rusije da ima makar neki uticaj na ukrajinsku politiku i zaštita svojih interesa u ovom regionu „neosnovane“ i očigledan napad na američke i interese NATO-a. „Ne moramo više da gledamo na svet kroz prizmu odnosa Istoka i Zapada. Hladni rat je gotov“, izjavila je početkom 1990-ih Margaret Tačer. Odnosno, pozicija Istoka Rusije više nije važna. Postoji jedan vektor, jedan gospodar sveta, jedan pobednik.

Rusija na ovaj proces gleda na potpuno drugačiji način. Ni na koji način sebe ne smatra gubitnikom. Izlazak iz Hladnog rata izazvan je demokratskim reformama u politici i ekonomiji, a vojnu konfrontaciju zamenile su trgovina i integracija sa Zapadom. Odnosno, ako je vaš bivši neprijatelj danas postao prijatelj, zar to nije pobeda? Istovremeno, SSSR, a potom i Ruska Federacija, nisu imali za cilj pobedu u Hladnom ratu, već izlazak iz vojne konfrontacije Istoka i Zapada, koja je mogla da se završi nuklearnom katastrofom. Moskva je zajedno sa Vašingtonom našla ovaj izlaz, postigavši ne toliko ciljeve za sebe lično, koliko za ceo svet uopšte.

Ovaj izlaz uopšte nije podrazumevao da Zapad proguta Istok i ekonomsko, pravno i kulturno potčinjavanje postsovjetskog prostora. Radilo se o ravnopravnoj saradnji i zajedničkoj izgradnji nove političke i ekonomske realnosti. Dakle, jasno vidimo dva pristupa kraju Hladnog rata: trijumf pobednika, s jedne strane, i izgradnju novog sveta i civilizacije, s druge. Upravo na osnovu ovih pristupa razvijaće se događaji u budućnosti.

Sovjetski Savez se raspao 1991. godine, ali je 1992. stvorena Evropska unija u koju je postsovjetski prostor, uključujući i Rusiju, polagao velike nade. Činilo se da je ovde novi svet, nova nadnacionalna formacija, novi zaokret u istoriji evropske civilizacije. Rusija, kao i druge države iz bivšeg socijalističkog tabora i SSSR, vidi sebe u budućnosti kao ravnopravnog člana ove unije, gradi se doktrina „Evropa od Lisabona do Vladivostoka“.

U ovoj situaciji Rusija je pozdravila ne samo ujedinjenje Nemačke, već i ulazak u EU njenih bivših saveznika, pa čak i bivših republika SSSR-a. Ekonomska integracija sa Zapadom 1990-ih godina bila je na prvom mestu za Rusiju, koju je Moskva videla kao zalog svog uspeha kao moderne države. Istovremeno, rusko rukovodstvo ne oseća posebnu želju da za sebe veže bivše sovjetske republike, uključujući Ukrajinu. Većina sovjetskih republika postojala je na dotacijama iz centra, čitaj – iz Rusije. Lideri ovih zemalja prijateljski tapšu po ramenu, ali pokušavaju da se što pre oslobode svog ekonomskog tereta.

Medvedčuk je dodao da je Rusija brže od Ukrajine počela da se integriše u evropsko tržište, s obzirom da ima ogromnu količinu energenata koji su traženi u Evropi, dok Ukrajina, naprotiv, nije u stanju da kupuje energente po evropskim cenama.

Nezavisnost Ukrajine mogla je da se završi ekonomskim krahom, da nije bilo njenog jugoistoka, gde se sada vode žestoke borbe. Jugoistok je svojim ogromnim proizvodnim kapacitetima i razvijenom industrijom ugradio Ukrajinu u međunarodnu distribuciju rada. O tome nije uobičajeno da se priča, ali je devedesetih godina prošlog veka upravo ruskojezični jugoistok spasao ekonomsku, a sa njim i političku nezavisnost Ukrajine.

A sada da obratimo pažnju na nešto drugo: od 1990-ih u Evropi i na njenim granicama počinje da se pojavljuje niz ozbiljnih etničkih sukoba i ratova, u koje su bili uključeni milioni ljudi. Do 1991. godine nije se video toliki broj etničkih sukoba. Sve je to dovelo do raspada Jugoslavije, gubitka integriteta Gruzije, Moldavije i Sirije. Sa stanovišta paradigme evropskog ujedinjenja, ovo je besmisleno. Na kraju krajeva, smisao ovog ujedinjenja nije rasparčavanje Evrope na mnogo malih država, već, naprotiv, stvaranje ogromne nadnacionalne zajednice naroda, a ti narodi ne treba jedni druge da istrebljuju, ne umnožavaju granice, već zajedno da grade novi zajednički svet. Šta tu nije u redu?, upitao se Medvedčuk.

To je, ako se pođe od koncepta kojeg se ranije pridržavala Rusija. Ali ako se pođe od koncepta pobede Zapada u Hladnom ratu, onda etnički sukobi imaju sasvim drugo značenje. I ovo značenje je više puta izgovarano – na primer, na sastanku Združenog komiteta načelnika generalštabova 24. oktobra 1995. predsednik SAD Bil Klinton će reći: „Koristeći greške sovjetske diplomatije, krajnju aroganciju Gorbačova i njegovog okruženja, uključujući i one koji su otvoreno zauzeli proameričku poziciju, postigli smo ono što je predsednik Truman nameravao da uradi Sovjetskom Savezu sa atomskom bombom“.

Iz ovoga se može zaključiti da nisu svi zapadni političari želeli da stvore novi pravedan svet. Njihov zadatak je bio da unište neprijatelja – SSSR, Jugoslaviju i druge zemlje. A onda je zaoštravanje međuetničkih sukoba sasvim logično – oni slabe neprijatelja, a u slučaju pobede pomažu da se njegova zemlja rasparča radi lakšeg preuzimanja od strane pobednika, ocenio je Medvedčuk.

U takvim okolnostima stvarno stanje stvari nije bitno. Situacija se namerno izbacuje iz ravnoteže. Predstavnici nacionalne manjine koji kompaktno žive u pojedinim delovima zemlje proglašeni su separatistima i pretnjom po državu. Ova taktika poznata je još iz antičkih vremena i koristio ju je stari Rim. Ali čini se da se sada ne radi o izgradnji novog robovlasničkog carstva? Ili se radi, a u Vašingtonu, na primer, postsovjetski prostor se smatra kao neka provincija velike imperije koja već ima svoju metropolu i mora biti zaštićene od nasrtaja varvara koji ne žele da se potčine ovoj imperiji?

Medvedčuk ocenjuje da postoje dve političke strategije – ekonomska i politička integracija zemalja, gde je u prvom planu obostrana korist, i zauzimanje jednih od strane drugih zemalja, pri čemu se ne vodi računa o interesima osvojenih zemalja. A same ove zemlje mogu biti rasparčane, proglašene za izopštene i osvojene.

Što se tiče Ruske Federacije, kako izlazi iz krize izazvane oštrom promenom političkog i ekonomskog kursa, ona se sve više suočava sa jasnom željom da je oslabe, ponize, stave u nepovoljan položaj, sve više je proglašavaju za izopštenu državu, uprkos tome što njen ekonomski potencijal raste. Rast ekonomskog potencijala treba da povećava uticaj zemlje, a to treba da se pozdravlja u zapadnom svetu. Ali dešava se suprotno. Ruski uticaj ne samo da nije dobrodošao, već se proglašava pogrešnim, zločinačkim i korumpiranim.

Ovde bi se trebalo detaljnije zadržati. Dakle, Rusija uzima za uzor zapadnu demokratiju, sprovodi reforme i počinje da se integriše u zapadni svet. Sa stanovišta izgradnje zajedničkog evropskog doma, ovo treba pozdraviti i ohrabriti. Evropa dobija mirnog i ekonomski prosperitetnog partnera, njegova tržišta, resurse, što je nesumnjivo višestruko jača. Ali ako se budemo vodili kolonijalnim razmišljanjem, onda nećemo tolerisati ekonomski rast i nezavisnost udaljene kolonije. Provincije ne bi trebalo da preteknu matičnu zemlju ni finansijski, ni politički, ni kulturno, ocenio je Medvedčuk.

Postoji EU koja se bavila izgradnjom nove ekonomske realnosti. A postoji i NATO, stvoren 1949. godine, koji se suprotstavljao Istoku, pre svega SSSR-u, Rusiji. Podsetimo se reči prvog generalnog sekretara NATO-a Hejstingsa Ismeja: „Držite Sovjetski Savez podalje (od Evrope), Amerikance unutra, a Nemce u podređenom položaju“. Odnosno, ideologija NATO-a su SAD u Evropi, pa čak i u dominantnoj poziciji, ali Rusija – ne.

I kako Rusija treba da se odnosi prema ovome? Jer ona je pošteno okončala Hladni rat, ali SAD i NATO, izgleda, nisu. Ispostavlja se da za to pripremljeno ujedinjenje sa Zapadom nije pod ravnopravnim uslovima, već pod uslovima ekonomskog i političkog apsorbovanja. Otuda i zahtevi Moskve da prestane da se kreće ka granicama Rusije i revidiraju stavovi i sporazumi. A sada vidimo da je koncept NATO-a uništio ne samo integraciju Rusije u Evropu, već je stavio tačku na širenje Evrope i njen razvoj. Odnosno, od dva pristupa koja ovde predstavljamo, jedan je očigledno pobedio drugi.

Pređimo sa opšte slike direktno na odnose Rusije i Ukrajine. Počnimo od činjenice da odnosi ovih zemalja imaju svoju specifičnu istoriju. Ovi odnosi su bliži od saradnje Engleske i Škotske ili severnih i južnih država. Ukrajina je više od 300 godina u sastavu Rusije, što je uticalo na kulturu, etnički sastav i mentalitet. Svoju nezavisnost Ukrajina je stekla 1991. godine ne kao rezultat narodnooslobodilačke borbe, već sporazumom sa Moskvom. Nova ekonomska i politička realnost podstiče rusku elitu ne samo da dodeli nezavisnost Ukrajini, već i da se zalaže za to. Tada niko ni u najgorem snu nije video oružani sukob dve nove države. Ukrajinci su Rusiju videli kao prijateljsku silu, a ruski narod kao bratski i te simpatije su bile obostrane.

U Rusiji u Ukrajini odavno dominira koncept „još jedna Rusija“, koji podrazumeva mnogo bliži odnos nego, na primer, Britanije i Kanade. U svakodnevnom životu bila je popularna izreka: „Imamo jedan narod, a različite države“. Ukrajinci i Rusi su bili veoma zainteresovani za politički život svojih suseda, što možete pitati, na primer, aktuelnog predsednika Ukrajine Zelenskog, koji je zarađivao na političkoj satiri, obično o politici obeju sila.

Međutim, upravo na primeru Ukrajine se jasno vidi kako je koncept stvaranja zajedničkog političkog i ekonomskog prostora poražen konceptom istiskivanja Rusije iz Evrope. Ukrajina je od prvog Majdana 2005. godine gradila antirusku politiku na nivou državne ideologije. Istovremeno, jasno se vidi da ova politika ima obrazac Hladnog rata. Odnosno, psihološki, Ukrajince su okretali protiv Rusa podrškom pojedinih političara, promenama u obrazovnom programu, kulturi i emitovanju nacionalnih medija. I sve se to radilo pod plaštom demokratskih reformi, pozitivnih promena koje su podržavale svakakve zapadne i međunarodne organizacije.

Medvedčuk je ocenio da bi to teško bilo nazvati demokratskim procesom. Jednostavno se uspostavljao diktat prozapadnih snaga u politici, medijima, ekonomiji, u civilnom društvu. Zapadna demokratija uspostavljena je potpuno nedemokratskim metodama. I danas, više nego ikada, postaje važno pitanje: da li je politički režim Ukrajine demokratija?

Od 1991. godine unutar same Ukrajine postoje dve države – anti-Rusija i Ukrajina kao još jedna Rusija. Jedna ne vidi sebe bez Rusije, druga ne vidi sebe sa Rusijom. Istovremeno je takva podela veoma veštačka. Najveći deo svoje istorije Ukrajina je prošla sa Rusijom, povezana je sa njom kulturno i mentalno.

Integraciju sa Rusijom u Ukrajini jasno diktira ekonomija. Na kraju krajeva, ako u blizini postoji tako ogromno tržište i resursi, onda samo vrlo uskogrudna vlast to ne može da koristi, a kamoli blokira. Antiruska osećanja Ukrajini nisu donela ništa osim tuge i siromaštva. Stoga svi prozapadni nacionalistički pokreti svesno ili nesvesno propovedaju siromaštvo i bedu ukrajinskom narodu.

Već smo pominjali da je upravo jugoistok svojom proizvodnjom pomogao da se zemlja uklopi u globalnu distribuciju rada. Ispostavilo se da je glavnu valutu za zemlju zarađivao istok, veliki ruskojezični region. Naravno, to nije moglo da ne utiče na političku zastupljenost u ukrajinskoj vladi. Jugoistok je imao više i ljudskih i finansijskih resursa, što se nije uklapalo u prozapadnu sliku Ukrajine. Tamo su živeli previše ponosni, previše slobodni i previše bogati ljudi.

I prvi i drugi Majdan bili su usmereni protiv Viktora Janukoviča, bivšeg gubernatora Donjecka, lidera Donbasa i nenacionalističkih centrističkih političkih snaga. Izborna podrška takvih snaga bila je veoma značajna, Ukrajina jako dugo nije htela da bude antiruska. Predsednik Juščenko, koji je došao na talasu prvog Majdana, vrlo brzo je izgubio poverenje naroda, najviše zbog svoje antiruske politike.

A dalje se u ukrajinskoj politici vidi zanimljiv trend. Na izborima posle drugog Majdana pobeđuje predsednik Porošenko, koji obećava mir sa Rusijom za nedelju dana. Odnosno, izabran je za predsednika mira. Ipak, postao je predsednik rata, nije ispoštovao Minske sporazume i burno je izgubio sledeće izbore. Zamenio ga je Vladimir Zelenski, koji je takođe obećao mir, ali je postao oličenje rata. Odnosno, ukrajinskom narodu se obećava mir, a onda ga varaju. Dobivši vlast pod retorikom mirotvorstva, već drugi ukrajinski lider zauzima krajnje radikalan stav. Da je imao takvu poziciju na početku predizborne kampanje, niko ga ne bi izabrao, objasnio je Medvedčuk.

A sada ćemo se vratiti na opšti koncept ovog članka. Ako neko kaže da namerava da sa komšijama gradi novi svet, ali jednostavno gura svoje interese, bez obzira na sve, pa i rat, čak i nuklearni rat, onda je očigledno da on ne namerava ništa da gradi. Tako se ponašao bivši predsednik Ukrajine Porošenko, tako se ponaša sadašnji predsednik Zelenski, ali ne samo oni. Tako se ponaša rukovodstvo NATO-a i mnogi američki i evropski političari.

Zelenski je pre oružanog sukoba jednostavno slomio svaku opoziciju, probijajući interese svoje stranke i nije gradio nikakav mir. U Ukrajini su političari, novinari, javni aktivisti koji su govorili o miru i dobrosusedskim odnosima sa Rusijom bili represirani pre vojnog sukoba, njihovi mediji zatvarani bez ikakvog pravnog osnova, a njihova imovina pljačkana. Kada su ukrajinskoj vlasti zamerili da krše zakon i slobodu govora, odgovor je bio da je partija mira „gomila izdajnika i propagandista“. A demokratski Zapad je ovaj odgovor zadovoljio.

U stvarnosti, situacija nije bila tako jednostavna i ravna. „Izdajnici i propagandisti“ predstavljali su, uključujući i u parlamentu, ne samo ogroman deo biračkog tela, već i osnovu ekonomskog potencijala zemlje. Dakle, udar nije pao samo na demokratiju, već i na dobrobit građana. Politika Zelenskog dovela je do toga da su oni počeli masovno da napuštaju Ukrajinu zbog ekonomskih i socijalnih uslova, represija i političkog progona. Među njima je dosta ukrajinskih političara, novinara, biznismena, kulturnih ličnosti i crkve, koji su mnogo učinili za ovu zemlju. Ove ljude su ukrajinske vlasti isključile iz politike i javnog života, iako imaju pravo na svoju poziciju ništa manje od Zelenskog i njegovog tima.

Biznis jugoistoka u velikoj meri je vezan za Rusiju i njene interese, pa je sukob prestao da bude isključivo unutrašnja stvar. Rusija se suočila sa potrebom ne samo da zaštiti svoje ekonomske interese, već i međunarodnu čast i dostojanstvo, što joj je, kao što smo već pokazali, sistematski uskraćivano. A ovu situaciju nije imao ko da popravi.

Ukrajinska partija mira proglašena je za izdajnike, a vlast je preuzela partija rata. Sukob je otišao dalje i postao međunarodni.

Činilo se da i dalje postoji evropska politika, ali ona masovno podržava Zelenskog, uvlačeći Evropu u rat i sopstvenu ekonomsku krizu. Sada više nije Evropa ta koja uči Ukrajinu politici, već Ukrajina uči Evropu kako da postigne ekonomski pad i siromaštvo uz pomoć politike mržnje i nepopustljivosti. A ako Evropa nastavi ovu politiku, biće uvučena u rat, moguće i u nuklearni.

Vratimo se sada odakle smo počeli. Hladni rat je završen političkom odlukom da se izgradi novi svet u kome nema ratova. Jasno se vidi da takav svet nije izgrađen, da se sadašnja svetska politika vratila tamo gde je počela sa detantom. I sada postoje samo dva izlaza: skliznuti u svetski rat i nuklearni sukob ili ponovo pokrenuti proces smanjenja napetosti, za šta je potrebno voditi računa o interesima svih strana. Ali za to je neophodno da se politički prizna da Rusija ima interese, da se oni moraju uzeti u obzir u izgradnji novog detanta. I što je najvažnije, da se igra pošteno, da niko ne obmanjuje, ne prodaje maglu i ne pokušava da zaradi na tuđoj krvi. Ali ako svetski politički sistem nije sposoban za elementarnu pristojnost, zaslepljen gordošću i sopstvenim merkantilnim interesima, onda nas čekaju još teža vremena.

Ukrajinski konflikt će ili dalje rasti, prelivajući se na Evropu i druge zemlje, ili će biti lokalizovan i rešen. Ali kako ga rešiti ako u Ukrajini vlada partija rata, raspirujući vojnu histeriju, koja je već izašla van granica zemlje, a Zapad iz nekog razloga to tvrdoglavo naziva demokratijom? I ova partija rata nebrojeno puta izjavljuje da joj ne treba nikakav mir, već joj treba više oružja i novca za rat. Ovi ljudi su gradili svoju politiku i biznis na ratu i naglo podigli svoj međunarodni rejting. U Evropi i SAD dočekuju ih ovacijama, njima se ne smeju postavljati neprijatna pitanja, sumnjati u njihovu iskrenost i pravednost. Ukrajinska partija rata ima trijumf za trijumfom, dok se ne primećuje nikakav ratni preokret.

Ali Ukrajinska partija mira nije favorizovana ni u Evropi ni u SAD. Ovo vrlo lepo sugeriše da većina američkih i evropskih političara ne želi nikakav mir za Ukrajinu. Međutim, to uopšte ne znači da Ukrajinci ne žele mir i da im je vojni trijumf Zelenskog važniji od njihovih života i uništenih kuća. Jednostavno, oni koji su se zalagali za mir su po nalogu Zapada klevetani, zastrašivani i represirani. Ukrajinska partija mira jednostavno se nije uklapala u zapadnu demokratiju.

I tu se postavlja pitanje: ako se partija mira i građanskog dijaloga ne uklapa u neku demokratiju, da li je to onda demokratija? A, možda, da bi spasli svoju zemlju, Ukrajinci treba da počnu da grade sopstvenu demokratiju i otvore svoj građanski dijalog bez zapadnih pokrovitelja, čije je upravljanje štetno i pogubno. Ako Zapad ne želi da sluša gledište druge Ukrajine, onda je to njegova stvar, ali za Ukrajinu je takvo gledište važno i neophodno, inače se ova noćna mora nikada neće završiti. To znači da je potrebno stvoriti politički pokret od onih koji nisu odustali, koji se nisu odrekli svojih uverenja pod pretnjom smrti i zatvora, koji ne žele da njihova zemlja postane mesto geopolitičkih obračuna. Svet mora da čuje takve ljude, ma koliko Zapad zahtevao monopol na istinu. Ukrajinska situacija je katastrofalno složena i opasna, ali nema nikakve veze sa onim što Zelenski govori svaki dan.