„Sigurno je otišao jedan od najvećih srpskih fudbalera. Miha je isto kao i ja bio odbrambeni igrač, igrali smo tih godinu dana kada je došao iz Vojvodine po toj našoj levoj strani. Ja sam igrao beka, a on ispred mene. Kad sam ja nazad on je napred, sarađivali smo jako puno. Bio je fantastičan iako je bio mlađi od mene, pun energije, znanja, bio je vanserijski igrač. Sve je podigao na još viši nivo kada je igrao za velike italijanske klubove Romu, Lacio, Inter... Što se tiče njegovih fudbalskih kvaliteta jedan je od najboljih sa ovih prostora“, suzdržavao se Marović da ne zaplače.
„Bio je fenomen. Veliki ratnik, borac, u životu i na fudbalskom terenu. Takav je bio kao igrač, ali i kao trener. Bio je jako temperamentan, nije podnosio poraz, želeo je samo pobede, a u fudbalu mora da bude i jednog i drugog. Pokazao je to i kada se pojavila teška bolest. Svi smo bili zabrinuti i želeli da prebrodi, on je uspeo jednom, drugi put, ali treći put nažalost ne. Čuli smo se kada je čuo za bolest, davao sam mu podršku kao i ostali naši prijatelji. Bilo je dobro, doktori su odradili svoj posao, nadali smo se da će ostati sa svojom porodicom i na terenima na kojima je bio uspešan. Na veliku žalost ljudi u Srbiji, Jugoslaviji, a pogotovo nas koji smo igrali sa njim i dobro ga poznavali, došao je taj trenutak da nam Miha ode mlad“, završio je Slobodan Marović.