To definitivno nije slučaj sa Hrvatima, koji imaju fantastičnog Josipa Juranovića koji je „stavio u džep“ Brazilce Vinisijusa Žuniora i Rodriga.
Kakvu maestralnu partiju je pružio 27-godišnji defanzivac Seltika, čije su brojke i procenti već na poluvremenu četvrtfinalnog dvoboja na Svetskom prvenstvu sa Brazilom, ukazivali na to koliki kvalitet poseduje.
gJuranović je posle uvodnih 45 minuta imao 89,29 odsto uspešnih dodavanja. Imao je 38 dodira sa loptom, pet puta je osvojio loptu, dva pokušaja ubacivanja, dva puta se pojavljivao u poslednoj trećini terena, imao je dva od dva dobijena duela i jednu kreiranu šansu. Za desnog beka, za poluvreme – puna kapa!
Očekivalo se da će Hrvati imati ogromin problema sa brazilskim superstarovima u napadu, koje je predvodio Nejmar. Ipak, ništa od toga se nije dogodilo. Juranović i Sosa (levi bek) su se „lavovski“ (iz)borili sa Rafinjom, Rodrigom, Entonijem i Vinisijusom.
Posebno je bio impresivan i ubedljiv Josip Juranović. Neumorno je špartao kraj desne aut linije i nije bio strogo fokusiran na defanzivne zadatke, koje je obavljao besprekorno, već se uporno ubacivao napred. Kad-god mu se ukazala prilika napadao je i osvaja prostor, trčao je koliko su ga noge nosile i bio je opasnost za Brazilce, jer je terao ofanzivce da se vraćaju i da ga jure, dok su defanzivci „selesaa“ neretko bili primorani da napuštaju svoje pozicije kako bi ga zatvorili da ne centrira ili ne pošalje neki kratak pas ka Kramariću, Perišiću ili Brunu Petkovića.
E, upravo je Josip Juranović „oružje“ za kojim Srbija vapi. Pravi desni bek, ne ving-bek ovo što igraju u dresu Srbije Andrija Živković, Darko Lazović. Ne! Već ono što je u početku svoje bogate karijere bio Branislav Ivanović, rekorder po broju odigranih utakmica za naš nacionalni tim.
Bane je bio Čelsijevo suvo zlato, nisu ga džabe brojni menadžeri konstatno držali na tom desnom boku u startnih 11. Identičan je bio i slučaj sa Srbijom, ali kako su ga stizale godine, kako su se menjali selektori ko čarape, tako je Ivanović prekomandovan u srce odbrane, dok ga je Antonio Rukavina nasledio na primarnoj poziciji.
Posle njih dvojice, Srbija nije uspela da napravi i odškoluje „krštenog“ desnog beka i to je bila i ostala rak-rana.
Nije to muka samo nacionalnog tima, gotovo identična situacija je i u najvećim srpskim klubovima koji lutaju s igračima na toj poziciji. Partizan je nekada imao Zorana Batu Mirkovića, imao je i Milivoja Ćirkovića, dok su u Zvezdi „poslednji mohikanci“ na toj poziciji bili Dušan Basta, Pavle Ninkov i donekle Milan Biševac.
Pod hitno bismo trebali da se ugledamo na komšije i da prepišemo recept za dobijanje desnog beka. Priča o njihovim uspesima od kojih smo mi udaljeni (svetlosnim) godinama je nešto drugo i nije tema ovog teksta. Ovde je reč o desnom beku za kojim Srbija „vrišti“, vapi, ali nikako ne uspeva da ga napravi.
Dokle god to bude bilo tako, teško da će nam biti bolje i da ćemo uspevati da pravimo rezultate, poput ovih koji su za Hrvate sasvim normalna i prirodna stvar.