Velika istorijska drama ruskog naroda /video/

U prvom delu intervjua dr Terzić, akademik i bivši ambasador Srbije u Rusiji, govorio je o uspostavljanju rusko-srpskih odnosa i dolasku Rusa na Balkan, dok u nastavku govori o tome kakav su trag Rusi ostavili u Srbiji, kao i o odnosima ruskog i srpskog dvora.

-Kada je reč o periodu Prvog svetskog rata, tu već počinje velika istorijska drama ruskog naroda - revolucija. Mi zaboravljamo da na Solunskom frontu učestvuje jedan veliki odred ruske vojske pod komandom generala Diteriha i on pomaže Srbima, ali dolaskom Oktobarske revolucije cela ta pomoć u uslovima nove Vlade, novog haosa u Rusiji, gubi značaj posle revolucije. Ono što je već opšte poznato – ogroman broj Rusa dolazi ovde – da li je to 50-60 hiljada ili 100 hiljada – niko tačno ne zna, ali to je bio ogroman gubitak za rusku državu. Dakle, najobrazovaniji delovi društva, ruska aristrokratija, inženjeri, matematičari, književnici, slikari, arhitekte dolaze ovde, kao i predstavnici muzike, baleta, pozorišta, teatra. Dolazak Rusa ovde je bio ogroman dobitak za Srbiju i tadašnju Jugoslaviju. Uzmite samo Krasnova koji je bio dvorski arhitekta Nikolaja Drugog i koji je autor onog i danas velikog dvorca u Livadiji... On je i ovde uradio bezbroj lepih stvari - recimo, zgradu današnjeg Ministarstva spoljnih poslova, zgradu srpske Vlade. Arhitekta Baumgarten je uradio stari Generalštab. Krasnov je uradio enterijer današnje Savezne Skupštine... Mislim da je u redovima Srpske akademije nauka bilo 10 Rusa akedemika, a došao je i ogroman broj profesora.

-Taj boravak Rusa u Srbiji i Jugoslaviji je ostavio bogat trag i u arhitekturi i u nauci, i u umetnosti, u baletu, u muzici, u pozorištu itd. Kralj Aleksandar Karađorđević ih je primio oberučke, srpska Crkva takođe, patrijarh Varnava i drugi srpski patrijarsi... Za jedan deo njih su Srbija i Jugoslavija bile prolazna stanica – bili su tu godinu-dve, pa su odlazili, dobrim delom, u Pariz... Dakle, dolazak tih Rusa, te ruske elite, posle Oktobarske revolucije, bio je snažan doprinos našem pre svega duhovnom, naučnom i kulturnom razvitku. Oni su u Beogradu 1928. osnovali Ruski naučni institut, 1933. sagrađen je i „Ruski dom“ sredstvima jednim delom ruske emigracije i drugim delom kralja Aleksandra Karađorđevića... Imam utisak da je veliki deo tih ljudi koji je ovde izbegao verovao da će doći trenutak da se vrate u Rusiju, da je to bio samo jedan privremeni egzil.

Tokom Drugog svetskog rata mnogi od njih su ovde ostavili svoje živote i sahranjeni su na Ruskom groblju u Beogradu. Jedan deo je izbegao na Zapad 1944. godine pri dolasku Crvene armije i JNA, deo njih se vratio u SSSR, a jedan deo je ostao ovde i čini mi se on se dobrim delom asimilovao. Ženio se našim Srpkinjama, njihova deca i danas drže svoja prezimena – to se može videti, ali su se čini mi se kulturno asimilovali. Vremenom su se oni integrisali - oficiri su dobijali činove u jugoslovenskoj vojsci, profesori su radili u srpskim gimnazijama i na Univerzitetu...

-U početku su oni ovde jako dobro bili organizovani – postojali su ruski restorani, ruska kuhinja, bile su čak ruske osnovne škole, ruske gimnazije, ruska baletska škola. Jugoslovenska država, a naročito kralj Aleksandar Karađorđević ih je jako puno pomogao.

-Koliko je meni poznato, niko od ruskih careva nije dolazio u Srbiju. Međutim, Petar Veliki je, recimo, imao poseban odnos prema nama. U njegovo vreme, Sava Vladislavić je preveo „Istoriju Slovena“ Mavra Orbinija i prvi življi politički interes od strane Rusije prema Srbima u celini i Balkanu dolazi početkom 18. veka, dobrim delom zaslugom Save Vladislavića koji je upoznao Rusiju, Petra i ruski dvor sa Srbima - gde oni žive, na kojim prostorima, koliko ih ima itd. Kada 1710. kreće ruski pohod prema Osmanskom carstvu tzv. Prutski pohod prvi put se Petar Veliki obraća Srbima i drugim hrišćanima Balkana da podrže rusku vojsku koja se bori protiv Osmanskog carstva. Kasnije, mnogi naši oficiri – Zorić, Vojinović, Miloradović, general Ivelić i mnogi drugi odlaze na službu u Rusiju. S ruske strane nema posete, ali dosta dobre odnose sa Rusijom ima Karađorđe. Posle propasti Prvog srpskog ustanka, 1813. godine Karađorđe i ondašnja ustanička elita, oko 800 ljudi, prebeglo je preko Save na austrijsku teritoriju i 1814. godine se preselilo u Carsku Rusiju tj. u Hotin, u Moldaviju blizu Kišenjeva. Karađorđe je dobio čin ruskog generala i dobija rusku penziju...

-Karađorđe je 1814. stigao u Moldaviju, tražio je prijem kod ruskog cara i dugo ga je čekao. Tek 1816. godine primljen je u Sankt Peterburg u dvorac. Karađorđe je podneo dva, govoreći savremenim jezikom, elaborata - jedan je bio o svom ratovanju protiv Turaka i drugi je bio o političkim prilikama u Srbiji i na Balkanu. Jedna od glavnih Karađorđevih misli je bila da on najbolje poznaje svoj narod, zna kako njima treba vladati i da želi da se vrati u Srbiju. Međutim, knez Miloš Obrenović je već zaseo na presto... Karađorđe je bio divno dočekan, organizovani su divni balovi na ruskom dvoru, a slikar Borovikovski je uradio onaj jedini njegov portret, ali o povratku u Srbiju nije bilo nijedne reči, pa Karađorđe, pretpostavljam razočaran time, stupa u kontakt sa Grcima, sa heterijom iz Odese, i tom grčkom linijom dolazi u Srbiju gde gubi glavu u Radovanjskom lugu. Mislim da to dokazuje da Miloš Obrenović nikako ne može biti Miloš Veliki, pošto je odsečenu Karađorđevu glavu, oderanu i ispunjenu pamukom, poslao turskom sultanu na Bosfor. Ta činjenica ga demantuje da on može biti „veliki“, uz sve naravno zasluge, njegovu državotvornost, sposobnost, veštinu vladanja...

Nastaviće se...