Prema navodima portala „Euraktiv“, ovaj plan, koji je Beograd već praktično odbacio, predviđa normalizaciju odnosa dve strane, „nepovredivost sada i u budućnosti granice između njih“ i punu obavezanost na uzajamno poštovanje teritorijalnog integriteta“. Ovaj portal prenosi devet članova predloga, među kojima i onaj koja predviđa da će „Kosovo i Srbija razmeniti stalne misije“ koje će biti uspostavljene u sedištima obe vlade.
„De fakto“ priznanje
Prema rečima Dušana Prorokovića, nama se sada predlažu dve stvari – cementiranje svih sporazuma i dogovora koji su vođeni od 2010. godine do danas, a druga je da se napravi korak napred i da se u političkom smislu, a delimično i u pravno-formalnom, tzv. Republika Kosovo prihvati kao nezavisan subjekt u međunarodnim odnosima.
„Dakle, „de jure“ se od Srbije ne traži da uspostavi bilateralne odnose u punom kapacitetu sa Prištinom i da ih prizna kao državu, ali „de fakto“ se radi o priznavanju takozvanog Kosova. Postojalo bi priznanje njihovog teritorijalnog integriteta i suvereniteta nad celom teritorijom KiM, postojale bi dve stalne misije, a Republika Srbija bi se odrekla prava na bilo kakvu vrstu intervencija na KiM. Pritom, ovde ne mislim na vojne, nego na političke intervencije i na određeno pravno delovanje, jer bismo mi morali da povučemo sve naše institucije sa te teritorije i da prihvatimo institucije tzv. Republike Kosovo, što bi se odnosilo i na prosvetu i na zdravstvo, odnosno na sve oblasti koje su u tom sporazumu navedene“, ukazuje Proroković.
Takođe, dodaje naš sagovornik, verovatno bi se išlo dalje u redefinisanju sporazuma o energetici, telekomunikacijama i ostalim stvarima koje su do sada postignute.
„Deo tih sporazuma se pozivao na statusnu neutralnost i ima neke vrlo originalne formulacije koje se mogu dvojako tumačiti, ali nakon prihvatanja nečeg ovakvog to više ne bi bilo moguće. Dakle, po ovom predlogu nema više statusne neutralnosti, nego bi se širom otvorila vrata takozvanom Kosovu za utvrđivanje, legalizaciju i legitimizaciju njihovog statusa, pristup međunarodnim organizacijama i inicijativama, prepoznavanje u međunarodnim odnosima i punu bilateralnu komunikaciju sa Beogradom na sasvim drugačijim osnovama nego što je to danas slučaj“, kategoričan je Proroković.
Nije šija nego vrat
Kako on kaže, više ne bi bilo moguće lobirati za otpriznavanje, niti blokirati prijem samoproglašenog Kosova u međunarodne institucije, niti se protiviti nekim konkretnim potezima koje bi Priština vukla u narednim godinama.
„Očigledno je da su u odnosu na prvobitni plan koji je bio objavljen u albanskim medijima posrednici sada odustali od članstva tzv. Kosova u UN, ali to je bilo i očekivano jer to pitanje ne zavisi od Beograda, Prištine ili EU, već od stalnih članica Saveta bezbednosti UN. Međutim, sada idu obrnutim smerom – predlažu da Srbija ostane po strani, pa ako bi tzv. Kosovo bilo primano u međunarodne institucije u narednim godinama, u jednom trenutku bi se logično postavilo pitanje njihovog učlanjenja u UN. Dakle, nije šija nego vrat“, uveren je Proroković.
Za Srbiju je, ističe, posebno opasno to što se dodatno povezuju teme evrointegracija i, kako su to formulisali iz kabineta Šolca i Makrona, priznavanja pravno-političke realnosti na KiM:
„Srbija bi morala na sve ovo da pristaje, a u suprotnom bi joj vrata EU bila trajno zatvorena. Ali, ako je to zaista tako i ako se ovaj predlog verifikuje u okviru Evropske komisije i Saveta EU, onda će u Srbiji morati da se povede velika rasprava u javnosti i institucijama šta i kako dalje raditi sa EU. Naime, ako je nama uslov za dalje evropske integracije faktičko priznavanje tzv. Republike Kosovo, rekao bih da je to stvar za referendum na kome će se građani izjasniti. To je prekrupna stvar da bi se rešavala u okvirima tajne diplomatije“.
A upravo je netransparentnost ovog predloga, kaže Proroković, prva zamka koju ovaj plan krije:
„On je prvo bio predstavljen u albanskim medijima, a sada imamo njegovo predstavljanje putem portala „Euraktiv“. Međutim, mi zvaničan dokument nismo videli, pa ne možemo ni znati da li je to zvaničan predlog francuske vlade i nemačkih institucija, ili dva političara iz Francuske i Nemačke. Takođe, ne znamo ni koji su bili zvanični odgovori bilo koje od zainteresovanih strana. Zašto je ovo opasno? Podsetio bih na reči Henrija Kisindžera da tajni pregovori obično dovode do rata ili neke vrste eskalacija. Dakle, pregovori moraju biti vraćeni u institucije - u Beogradu, Prištini, Briselu, da bismo znali o čemu uopšte razgovaramo, jer su ovo toliko krupne stvari da mogu predstavljati razlog za neke buduće eskalacije“.
ZSO - dekor, ako je uopšte i bude
Ako se ovaj plan prihvati, primećuje naš sagovornik, ne samo da nema ništa od Zajednice srpskih opština onako kako je to zamišljeno u prvom Briselskom sporazumu, nego Prištini ostavljamo odrešene ruke da tu stvar uredi kako god hoće.
„Mi onda više nemamo pravo da se mešamo u njihove suverene odluke, niti da vršimo pritisak, niti da lobiramo kroz međunarodne organizacije da se to uredi na povoljan način za Srbe na KiM i za zvanični Beograd. Nesreća je u tome što je Beograd prerano i prebrzo ispustio sve iz svojih ruku i ispunio sve obaveze koje su od njega zahtevane. Priština nije ispunila tu jednu jedinu koja se od nje tražila i sada u rukama Beograda nema neke kontra-argumentacije, a bez nje je naša pregovaračka pozicija ugrožena ili ugroženija nego što je ranije bila. Gledano iz tog konteksta, najverovatnije da od ZSO neće biti ništa, a ako je i bude to će biti neka registrovana nevladina organizacija sa skromnim ovlašćenjima i više će predstavljati dekor u pravnom sistemu tzv. Republike Kosovo, nego što će biti neka suštinska struktura koja će moći da zaštiti Srbe i da unapredi njihov život“, ocenjuje Proroković.
Iz pristupa EU i SAD je, kaže, primetno da bi oni da reše ovo pitanje do 2024. godine, budući da se u kontekstu ukupnih međunarodnih odnosa do predsedničkih izbora u Americi ništa neće rešiti.
„Pogoršavanje odnosa SAD i EU sa Rusijom i Kinom će se nastaviti, kao i sukob u Ukrajini, pa bi oni da u narednih 18 do 20 meseci ovde nešto oposle i tu stvar na KiM završe. Zbog toga su hiperaktivni i otuda toliko pritisaka i inicijativa“, zaključuje Dušan Proroković za Sputnjik.