Aleksandar Gajić iz Instituta za evropske studije ocenjuje da je ovakav pristup situaciji u Ukrajini, gde se umesto traženja puta ka pregovorima, čuju zahtevi Kijeva poput ovog da EU izdvaja dve milijarde dolara mesečno, a Nemačka 500 miliona, posledica toga što se Evropska unija, pod pritiskom SAD, opredelila da u sukobu u Ukrajini podržava jednu ratnu stranu, finansirajući je u punom obimu.
Apetiti Kijeva rastu
Kako kaže, to su ogromna sredstva i naravno da ona nisu put ka miru, niti služe za pravo obnavljanje Ukrajine. Put ka miru bili bi pregovori, gde bi neko polazište bila modifikacija Minskog sporazuma, ali uz prihvatanje određenih realnosti na terenu nakon ovog osmomesečnog sukoba.
„Tako da iako je suma koju Ukrajina traži ozbiljna, ona ne rešava svari, već je bukvalno jedan vid „infuzije“ koja održava ratnu stranku na vlasti u Kijevu u životu, u trenucima kada se infrastruktura i funkcionisanje tog političkog sistema koji učestvuje u jednom brutalnom ratu počela urušavati. Dakle, taj novac nije namenjen obnovi, već je reč o sumi koja treba periodično da pristiže i da produži rat, odnosno da omogući da privredni i elektroprivredni sistem u Ukrajini u nekoj meri funkcionišu i dalje kako bi bili podržani ratni napori Kijeva u ovom sukobu“, primećuje Gajić.
Produžavanjem sukoba računa se, dodaje naš sagovornik, na iscrpljivanje Rusije, budući da bi Ukrajina doživela ne samo vojni, već i ekonomski i sveukupni privredni krah da do sada nije bila u punoj meri podržana od kolektivnog Zapada, na čelu sa SAD.
Sa druge strane, ukazuje, primetno je da raste nezadovoljstvo među građanima Evropske unije zbog sve većih troškova života.
„Mislim da EU, uprkos teškoćama, može da funkcioniše tokom zime, ali sve teže, sa sve većim poskupljenjima i sa odricanjima koja dobar deo stanovništva ne želi u svakodnevnom životu, jer se to održava na njihov ukupni ekonomski i socijalni položaj. Ostaje da se vidi šta će biti od marta iduće godine i da li će to nezadovoljstvo poprimiti takve razmere da će to postati relativna ili apsolutna većina stanovništva, budući da ima i onih neopredeljenih, ali i onih koji su „tvrda“ struja i insistiraju na podržavanju Ukrajine“, navodi Gajić.
On smatra da će se u svakom slučaju porast nezadovoljstva građana odražavati na političke procese u državama članicama EU, i jačanju onih stranaka koje budu htele da se odustane od ovako rigidne politike kolektivnog Zapada koja se negativno odražava na standard stanovništva.
Bauk inflacije plaši Nemačku
Nekadašnji dopisnik Politike iz Berlina Miroslav Stojanović za Sputnjik kaže da se kancelar Šolc obavezao da će njegova zemlja pomagati Ukrajinu i da tu sada nema povratka. Pogotovo što je, dodaje on, sada i nemački predsednik Štajnmajer iz trećeg pokušaja konačno stigao do Kijeva i tamo obećao da će Nemci pomagati Ukrajincima, dokle god i koliko god bude potrebno, makar i nauštrb sopstvenih interesa.
„Međutim, bez obzira na tu solidarnost, očigledno je da postoje ograničenja i u samoj Nemačkoj u pogledu toga koliko se dugo Ukrajini može tako izdašno pomagati, jer inflacija u Nemačkoj grdno skače, a Nemci se sa baukom inflacije nose daleko teže nego što je to slučaj u nekim drugim zemljama“, ukazuje Stojanović.
Reč je, pojašnjava, o nekoj vrsti straha od nekih čuvenih inflacija koje se, uprkos tome što su se desile pre Drugog svetskog rata, svejedno pamte, jer je ljudima tada praktično bilo „prebrisano“ sve što su imali od finansijskog imetka.
„Nemačka je zemlja koja se do skora nije suočavala sa visokom inflacijom, a sada je ona već tu, cene su jako skočile i protesti se sve masovnije pojavljuju na ulicama. Tako da je taj socijalni naboj, o kome političari zbog izbora uvek moraju da vode računa, u ovom trenutku dosta jak, Pitanje je da li Nemačka zaista može na duže staze toliko da izdvaja, bez obzira na to što taj novac nije poklon i Ukrajina će, u jednom trenutku, morati da ga vraća“, ocenjuje Stojanović.
Kako kaže, plan kancelara Šolca za Ukrajinu baziran je na planu koji je posle Drugog svetskog rata za Evropu projektovao tadašnji američki državni sekretar Džordž Maršal.
„Na bazi tog plana je Nemačka zaista napravila privredno čudo, pa Šolc sada želi da se takav plan napravi za Ukrajinu, u kome bi učestvovale sve zapadne zemlje. Međutim, konture tog plana, ni finansijske ni bilo koje druge, još nisu definisane, a i pitanje je koliko će koja zemlja to moći da prihvati, pogotovo što se i u samoj Americi pojavljuju dosta oštri glasovi protiv tolike pomoći Ukrajini. Ukoliko bi republikanci pobedili na novembarskim izborima za američki Kongres i dobili prevlast u Senatu i Predstavničkom domu, ta politika bi možda mogla i da se menja“, zaključuje Miroslav Stojanović.
Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i nemački kancelar Olaf Šolc založili su se za „Maršalov plan“ za obnovu Ukrajine. U zajedničkom autorskom tekstu u listu „Frankfurter Algemajne Cajtung“ oni su istakli da se radi o „zadatku za generacije, koji mora sada da počne“.