Opasne oluje i neuporediva slava: Šta donosi narednih pet godina Si Đinpinga /video/

Dva Sijeva petogodišnja predsednička mandata kasnije, i na pragu trećeg, „Fajnenšel tajms” javlja: „Si Đinping ide prema konfrontaciji sa Zapadom… Kineski predsednik iskazao je nameru da svoju spoljnu politiku usmeri dalje od pomirenja sa Zapadom”.

No, lepo je onaj „profesor” i doušnik opomenuo da je „Si ‘težak za čitanje’“, i, ”od prvog dana, nikada nije otkrivao svoje planove”.

Sada je to, možda, počelo da se menja. Na 20. Kongresu Komunističke partije Kine, najveće među najmoćnijim organizacijama na svetu, Si je zloslutno najavio „opasne oluje” na svetskoj sceni, ali i „neuporedivu slavu” svoje zemlje. I kao da je tom gorko-slatkom najavom muka i pobede odgovorio na pitanje koje je postavio tamošnji „Global tajms”: „Svet je još jednom na raskršću istorije. Kako će Kina reagovati na prilike i izazove, i kako će se odnositi prema svetu?”

U govoru dugom samo 105 minuta na kongresu koji je u Velikoj dvorani naroda u Pekingu otpočeo u nedelju, Si je konstatovao da su se „međunarodni uticaj Kine, njena privlačnost, kao i moć da oblikuje svet, u značajnoj meri povećali”. Ali, komandovao je svojim partijskim drugovima skoro poetično, „moramo da budemo spremni da izdržimo snažne vetrove, uzburkane vode i opasne oluje”. Tim pre što je Kina izložena, kako je rekao, „spoljnim ucenama, obuzdavanju, blokadi i ekstremnom pritisku”; iako Ameriku nije imenovao, nije teško razlučiti na koga se ova primedba odnosila.

Bez obzira na sve te ucene i pokušaje obuzdavanja, do 100. godišnjice Narodne Republike Kine — 2049. — „ona treba da postane vodeća sila na svetu u svim aspektima… Njena moć neće biti merena samo veličinom njene ekonomije”, najavio je Si, „već i na poljima nauke, tehnologije i kulture… Modernizacija Kine nudi čovečanstvu nov izbor” koji će, obećava, biti zasnovan na pravednijoj raspodeli bogatstva od dosadašnje: „Uporno ćemo težiti zajedničkom prosperitetu… Pažljivo ćemo regulisati distribuciju prihoda, kao i načine sticanja bogatstva”.

Ovakva modernizacija Kine, ukazaće bodro „Global tajms”, „proširiće horizonte civilizacije… Kineski način modernizacije ne služi samo njenom razvoju, on donosi korist čitavom svetu” — već i time što ”razbija monopol Zapada na modernizaciju i na ideološke paradigme koja se nameću zemljama u razvoju… Kineska modernizacija odvija se kroz miroljubivi razvoj. Krvava i kriminalna istorija modernizacije nekih zemalja Zapada kroz rat, kolonizaciju i pljačku donela je ogromne patnje čitavom svetu… Istorijska je misija Komunističke partije Kine (…) promocija novog tipa međunarodnih odnosa zasnovanih na jednakosti, otvorenosti i saradnji. KPK uvek ispunjava svoja obećanja”.

Sve to, a valjda drugačije nije ni moguće, uz vojsku koja će, najavljuje Si, postati „borbena sila svetske klase”. S tim u vezi, primetio je po pitanju Tajvana, „nikada nećemo obećati da ćemo se odreći upotrebe sile, i zadržavamo pravo da preduzmemo sve potrebne mere. Ovo se odnosi isključivo na mešanje spoljnih sila… Točkovi istorije kreću se ka ponovnom ujedinjenju Kine, i obnovi kineske nacije”.

Ova Sijeva buntovna retorika nepristajanja na večni monopol Zapada nauštrb sopstvenog naroda i njegovih interesa izazvala je žalosno predvidljivu reakciju onih koji su konflikt u startu i izazvali u očajničkom pokušaju da ubace klipove u te točkove istorije koje spominje predsednik Kine. Uostalom, baš kao što su učinili u slučaju Rusije i Ukrajine, naime, njihova ponuda svetu i svela se na sejanje razdora i provociranje konflikta, od Libije i Sirije do Kine i ostrva Tajvan.

„Sijeva zapaljiva retorika o Tajvanu”, komentariše tako „Blumberg”, „povećava rizik od rata u njegovom trećem mandatu”.

„Kina je rešena”, tumači Rajan Has, bivši direktor za Kinu i Tajvan u Savetu za nacionalnu bezbednost SAD, ”da prisili ostale zemlje da prihvate njeno ponašanje i ambicije. Si je nestrpljiv, a kineski lideri spremni su da se suprotstave svakoj zemlji koja se usudi da stane na put njihove ’nacionalne obnove’”.

„Peking je”, opominje i aktuelni državni sekretar SAD Entoni Blinken, „doneo fundamentalnu odluku da status kvo više nije prihvatljiv, i odlučan je da sprovede ujedinjenje po mnogo bržem rasporedu”.

„Kao odgovor na strahove od rastućeg vojnog i ekonomskog uticaja Kine, SAD i njeni saveznici formalizuju ekonomske i bezbednosne grupe,” piše „Fajnenšel tajms”, koji je imao uvid u dokument napisan za lidere Evropske unije sa zahtevom da „očvrsne svoj stav prema Kini i da je shvati kao suparnika u svim oblastima… EU mora još bliže da sarađuje sa SAD.” A magazin „Forin polisi” piše i da se američki predsednik Džo Bajden „odlučio za ubrzano razdvajanje (od Kine), bez obzira na posledice”.

Konflikt izgleda kao da je sve bliži. Tračak nade da će ga svet ipak izbeći stiže sa stranica „Volstrit džornala” koji konstatuje da „SAD još nisu potpuno spremne da se bore u velikom ratu protiv Kine”.

Doduše, ovo nije poziv na mir, već na ulaganje još više novca u vojno-industrijski kompleks kako bi Amerika postala potpuno sprema za rat protiv Kine.

Znači li to da je rat neizbežan? Šta je iz Velike dvorane naroda Kini i svetu poručio Si Đinping? I šta će doneti narednih pet godina njegovog mandata?

O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku” razgovarali nekadašnji dopisnik naših medija iz Kine Milorad Denda i dugogodišnji spoljnopolitički urednik u Tanjugu Borislav Korkodelović.

Ukazujući da je reč o „sastanku tela koje rukovodi milijardom i po ljudi”, Milorad Denda objašnjava da 20. kongres Komunističke partije Kine predstavlja „izuzetno važan događaj, i to ne samo za Kinu već i za čitav svet… Planovi su, pritom, i te kako ambiciozni — do 2035. Kina planira da udvostruči svoj BDP, a da se dohodak po glavi stanovnika utrostruči. Već i po činjenici da su ovakvi planovi napravljeni može da se vidi opseg kineskih ambicija u narednom periodu, što će neminovno imati uticaj i na ukupne odnose u svetu”.

Upravo iz tog razloga, skreće pažnju Milorad Denda, „i doneta je odluka da Si ostane na čelu države i partije i u trećem petogodišnjem mandatu. Očigledno, stalo se na stanovište da je u ovom trenutku Kini potrebno snažno rukovodstvo sa snažnim liderom, kao i kontinuitet vlasti”.

A uz to i jaka vojska, dodaje Borislav Korkodelović: „Tokom predstojećeg mandata, do 2027. godine, treba da se dovrši i modernizacije kineske Narodnooslobodilačke armije, kako bi do 2035. postala jedna od najsavremenijih u svetu. Do 2035, inače, predviđeno je i da Kina postane globalni tehnološki lider. A kako je uočio kineski ekonomista Džastin Jifu Lin, bivši glavni ekonomista Svetske banke — ko je ovladao tehnologijom, ovladao je i svetom. U 19. veku to je bila Velika Britanija, u 20. veku SAD, a u 21. veku to će biti Kina”.

Uz kolektivni Zapad koji će, predvođen Sjedinjenim Državama, pokušati to da spreči, Pekingu će biti neophodni saveznici. A to je, u prvom redu, Rusija.

Pa stoga i ne čudi, praktično, bezrezervna kineska podrška Rusiji koju je nedavno u Moskvi, u razgovoru s predsednikom Državne dume Vjačeslavom Volodinom, izrazio Li Žanšu, predsedavajući Stalnog komiteta KPK: „Kina podržava ključne nacionalne interese Rusije o svim glavnim međunarodnim pitanjima. Razumemo i podržavamo Rusiju u potpunosti. Kao sad kada je reč o ukrajinskom pitanju, SAD i NATO pritisli su kapije Rusije i ugrozili njenu nacionalnu bezbednost i bezbednost ruskog naroda. Pod takvim okolnostima, Rusija čini ono što mora da bi se zaštitila. Ne samo da mi to razumemo, nego i na različitim mestima podržavamo. Američka i NATO ekspanzija saterali su Rusiju u ćošak, i ona mora da učini sve što može da zaštiti svoje nacionalne interese. Rusija deluje u cilju samoodbrane”.

„Jasno ukazujući na pravog vinovnika krize, Kina se jasno svrstala uz Rusiju, a istovremeno je pokazala da je svesna da i sama može da bude izložena sličnim problemima, imajući u vidu jačanje NATO komponenti u Pacifiku”, komentariše Milorad Denda, i zaključuje:

„Istovremeno, Kinezi u svojim nastupima nastoje da pokažu svetu da je moguć i drugačiji, miroljubiv model razvoja. A Zapad je u iluziji ako zaista veruje da će moći da obuzda kineski razvoj i nastanak boljeg sveta, koji eliminiše sadašnji svet izazivanja konfrontacija i podela”.