Doslednost ili taktika: Zašto se Angela Merkel često oglašava o ukrajinskoj krizi

Bivši dopisnik iz Nemačke Miroslav Stojanović ne veruje da nekadašnja šefica nemačke vlade na ovaj način priprema teren za neku vrstu posredovanja u sukobu ili svoj povratak na dužnost kancelara koju je, nakon 16 godina, napustila 2021. godine. Pre je, kako kaže, u pitanju to da Merkelova ostaje dosledna politici koju je vodila.

„Ona se tu „muški” ponaša, daleko bolje nego, recimo, predsednik Štajnmajer koji se pomalo „posipa pepelom“ zbog dobrih odnosa sa Moskvom. Merkelova je, naime, u Nemačkoj doživela žestoke kritike zbog toga što je rekla da postoji „Dan D” koji podrazumeva da će sve ovo jednog dana proći i da se sa Rusijom mora napraviti jedan kontakt sasvim drugačije vrste. Zbog toga je govorila o toj bezbednosnoj arhitekturi koja podrazumeva odnos koji ne isključuje Rusiju, budući da nema bezbednosti Evrope bez uključivanja Rusije. Ja ne verujem da je to njeno taktiziranje, već jednostavno doslednost zbog koje je u Nemačkoj ovog časa jako kritikuju”, navodi Stojanović.

Kritičari Merkelove, pojašnjava novinar, navode da je njena politika bila pogrešna u energetskom smislu, iako je ona Nemačkoj zapravo obezbedila prosperitet, a zameraju joj i odnose sa Kinom, uprkos tome što je obimno kinesko tržište obezbeđivalo velike privilegije nemačkoj privredi.

„Tako da u tom kontekstu treba posmatrati i njene izjave, a to da li će ona biti posrednik u pregovorima kojih još nema je druga tema. Naravno da Angela Merkel može biti neka vrsta posrednika, jer je dosta onih koji smatraju da do rata u Ukrajini ne bi ni došlo da je ona ostala na kancelarskom tronu, ali ja ne verujem u tu mogućnost zato što „ključevi” svega ovoga ipak stoje u Vašingtonu, a ne u Evropi”, kategoričan je Stojanović.

Evropa, uveren je naš sagovornik, nije u prilici da pregovara sa Moskvom. Na kraju krajeva, naglašava Stojanović, Moskva je svoje zahteve poslala na adresu Vašingtona i NATO-a, a ne na adresu Evropljana.

„Angela Merkel je sada, pogotovo posle svega što se zbiva u Ukrajini, nemoćna da bilo šta učini. Setimo se da je ona bila autor Minska 1 i Minska 2. Sa njom je u tome bio i francuski predsednik, ali je ona praktično vodila celu tu igru. Međutim, te mirovne incijative, koje su izvorno bile evropske, „torpedovali” su Amerikanci i ništa od toga se nije ostvarilo. Oni su „povukli” ruku Ukrajincima i odbijanje tih sporazuma bilo je uvod u rat. Da su sporazume realizovali i da je Ukrajina proglasila neutralnost, ovi delovi te zemlje koji su se sada pripojili Rusiji dobili bi veliku autonomiju u okviru Ukrajine”, kaže Stojanović.

Međutim, dodaje Stojanović, ništa se od toga nije dogodilo jer to očigledno nije bilo u interesu Sjedinjenih Američkih Država, i cela drama je, kaže, potom krenula kako je krenula.

Važno je takođe istaći, ukazuje novinar, i to da je Angela Merkel 2008. godine sprečila ulazak Ukrajine u NATO, iako su Amerikanci na tome jako insistirali.

To, kako kaže, nije bio jedini put da je Merkelova bila ubedljiva kod Amerikanaca:

„Treba podsetiti da je ona do poslednjeg časa branila Severni tok 2, a njena poslednja poseta Beloj kući i Bajdenu je sprečila uvođenje sankcija. Ona je tada spasla taj projekat, jako se opirala tome da se on stopira, ali ga je Olaf Šolc po dolasku na vlast ipak zatvorio. Ne treba zaboraviti da su američke administracije, od Obamine, preko Trampove do Bajdenove uvek vršile jak pritisak na Nemačku, ali je Merkelova sve to izdržala. Zato verujem da bi, s obzirom na njen uticaj i dosta čvrsto držanje, stvari možda drugačije krenule da je ostala na vlasti, budući da je u ovom času Nemačka najveća žrtva, ekonomski i politički, svega ovoga što se zbiva”, smatra novinar.

Naš sagovornik, međutim, ne veruje da Merkelova danas ima neke prevelike moći da posreduje u ukrajinskoj krizi.

„Ona to može ljudski da učini, ali više nije u prilici da bilo šta garantuje, prosto nije u poziciji koja bi joj to omogućila. Takođe ni Evropljani, bez obzira na kakvim pozicijama bili, od Šolca do Makrona, nisu ti partneri u pregovorima koje bi prihvatila Rusija, odnosno Putin“, zaključuje Miroslav Stojanović za Sputnjik.