VAŽNO OBAVEŠTENJE
Zbog učestalih hakerskih napada i ometanja sajta Sputnjik Srbija i naših kanala na Fejsbuku i Jutjubu, sve vesti pratite i na kanalu Sputnjik Srbija na Telegramu i preko mobilne aplikacije koja radi neometano, a koju možete preuzeti sa ovog linka, a video sadržaj na platformi „Odisi“ (odysee.com), kao i na platformi „Rambl“ (rumble.com).
Ovo što gledamo u „domaćoj izvedbi“ po balkanskim novinama i televizijama više dođe kao svojevrsno citiranje, ponavljanje fraze koja je kandidovana za nepobitnu istinu. Putin je Hitler, a po toj logici, i današnja Rusija trebala bi se izjednačiti sa nacističkom Nemačkom.
Jer, kako objašnjavaju stotine analitičara, do februara 2022. Evropa je živela u nekom drugom svetu, izgrađenom nakon 1945. godine, bez ratova, nasilja, zveckanja oružjem, posvećena rešavanju problema kroz dijalog i institucije, preko diplomatskih inicijativa, orijentisana ka trajnom miru i stabilnosti. Džozef Bajden misli „da se ovako nešto dešava otprilike jednom u 6–8 generacija“. Dakle, svedoci smo istorijske prekretnice neviđene još od početka HH veka.
Bajdenova besmislena poređenja
Svakako, među analitičarima i komentatorima ima i onih koji iskreno veruju u tu priču, ali ima i onih koji su učestvovali u brojnim projektima sasvim drugačijeg karaktera od opisanog. Niti je Putin „pokvario žurku“ i narušio „trajnu stabilnost“, niti je svet bio „oaza mira“ od 1945. godine. O Bajdenovoj komparaciji tek je besmisleno polemisati.
Sa jedne strane, period jednopolarnosti obeležilo je i vreme hegemonističke stabilnosti. SAD su često pribegavale vođenju ratova (mada ih nisu tako kvalifikovale), baš da bi održale hijerarhiju u strukturi svetskog političkog sistema, samim tim i neprikosnovenost sopstvene uloge globalnog lidera.
Od raspada bipolarnog poretka Vašington je reagovao upotrebom oružane sile (samostalno, preko NATO ili formirajući „koalicije voljnih“) u Somaliji, BiH, na Haitiju, protiv SR Jugoslavije i Iraka (uz obrazloženje da se tako održava režim sankcija protiv Sadama Huseina), potom bombardujući Sudan i Avganistan (uz tvrdnju da se tako uništava infrastruktura Al–Kaide, što je načelno bilo tačno, ali se kasnije ispostavilo da je pripreman teren za podelu Sudana i „upad“ u Kabul), te skoro deceniju i po Pakistan, kao i započinjući višegodišnje (višedecenijske!?) ratove u Avganistanu (2001), Iraku (2003), Libiji (2011) i Siriji (2014), uz dodatne angažmane u Jemenu (blokada luka kako bi se podržala akcija Saudijske Arabije) i protiv Irana (ubistvo generala Kasima Sulejmanija)!
Američka kazna za neposlušne
Teško je i prebrojati sve uspele i neuspele obojene revolucije i „plišane prevrate“, još teže brojne pritiske koji su uzrokovali smene legitimnih vlasti širom planete. U teoriji je pored često korišćenog pojma preventivni rat, razvijana i teza o preemptivnom ratu. Prevedeno na jezik surove (geo)političke prakse, nije bilo neophodno da se nešto dogodi, već da Amerikanci posumnjaju kako će se dogoditi pa da zbog toga kažnjavaju neposlušne.
Zaogrnuti u priče o širenju ljudskih prava i sloboda, čuvanju globalnog mira i borbi protiv nedemokratskih režima mogli su intervenisati zaobilazeći međunarodne organizacije, ratno i humanitarno pravo. Zajedno sa njima, to su u najvećem broju pomenutih slučajeva činile i vodeće zapadnoevropske zemlje. Uz identične izgovore.
Kolektivni Zapad, sa istočnoevropskim vazalima koji su postali revnosniji u implementaciji svih tih ljudskopravaških strategija i politički korektnih principa, sejao je ratove i nasilje drugde, iza svojih geografskih granica, donoseći nemir i nestabilnost direktno - stotinama miliona, indirektno i milijardama ljudi.
Kako se čuvala hijerarhija
Tako se održavala hijerarhija i čuvala pozicija. SAD na vrhu, tik ispod njih zapadnoevropska zona i nekolicina partnera iz drugih makroregiona (Japan, Australija) koji se zajedno bave razvojem tehnologija, kreditiranjem i uslugama.
Kinezima i Indijcima bejaše namenjeno da proizvode robe široke potrošnje po niskoj ceni, Rusima da isporučuju energente, žitarice i bazne materijale takođe po niskoj ceni, ostatku sveta (Afrika, Latinska Amerika, jugoistočna Azija) da tavori trpeći „strane investitore“ oličene u multinacionalnim korporacijama kao nove kolonijalne upravnike.
Sa druge strane, sukob u Ukrajini pripreman je dugo, još od 2014. godine. Te pripreme su uključivale svrgavanje legalno izabranog predsednika, temeljno naoružavanje, opravdavanje ili sakrivanje ratnih zločina (14.000 ubijenih u Donbasu), stalne provokacije Rusije (nekako se olako zaboravilo uplovljavanje britanskog razarača u ruske teritorijalne vode ili redovne povrede vazdušnog prostora, na primer), izgradnju bioloških laboratorija čudne namene, bliskost sa (pro)nacističkim organizacijama (finansiranje, logistička podrška, obezbeđivanje medijskog prostora za popularizaciju ideja pojedincima i grupama čiji bi rad u većini zapadnoevropskih država bio sudski zabranjen), donošenje rasističkih zakona, eksploziju kriminalnih aktivnosti i korupcionih skandala...
Evropa gluva i slepa
I na to su u EU ostajali gluvi i slepi, savijali se pod američkim zahtevima govoreći kako to sve baš i nije tako, bezbeli — ruska propaganda radi svoj posao. Iako je protiv Rusije vođen hibridni rat sve vreme, iako se to manifestovalo i događajima u Belorusiji, Kazahstanu, na južnom Kavkazu.
I prema raspoloživim podacima (a kako vreme bude prolazilo tih podataka biće sve više) vođenje tog hibridnog rata značilo je i indukovanje oružanog sukoba na ruskoj jugozapadnoj granici najverovatnije pre maja 2022. godine. I te kako je bilo rata i nasilja, zveckanja oružjem, izbegavanja dijaloga i zaobilaženja institucija, zanemarivanja diplomatskih inicijativa, utabavana je staza ka nemiru i destabilizaciji.
Američke reakcije koje su podrazumevale upotrebu oružane sile imale su za cilj produžavanje perioda jednopolarnosti, a posmatrano iz istorijske perspektive — EU je kao „subimperijalni privezak“ učestvovao u tome. Ova „geopolitička slagalica“ podrazumevala je i „ukrajinski front“ kao važno bojište na kom se ostvarivanjem strateške prednosti pokušavao održati privid funkcionisanja principa hegemonističke stabilnosti.
Takva percepcija preovlađuje u nezapadnom delu sveta. Otuda i protivljenje ubedljive većine da se pridruži zapadnoj histeriji uperenoj protiv Rusije. Otuda polarizacija i nerazumevanje kolektivnog Zapada i nezapadnih aktera u novonastalim okolnostima.
Svesno, nesvesno ili podsvesno, tek bes kolektivnog Zapada se usmerava protiv Putina upravo iz razloga što se sada završava faza transformacije strukture svetskog političkog sistema, nema više američkog monopola na upotrebu sile, niti projektovanog hijerarhijskog uređenja međunarodnog poretka.
Zapadni „mir“ ima svoju cenu
Rat ima svoju cenu, ali i mir ima svoju cenu. „Zapadni mir“ postao je preskup za nezapadne aktere, koji su počeli da plaćaju previše zbog američkih reakcija i intervencija, uparenih sa političkim ili vojnim angažmanom ključnih članica EU.
Uostalom, a zašto bi Kinezi i Indijci pristajali na doživotni status „podjarmljenih ekonomija“, Rusi da ispod cene krčme prirodne resurse čija će cena zavisiti od tuđih geopolitičkih projekcija, a ostatak sveta da tavori u neokolonijalnom statusu. Suštinski, ono što radi Putin ne razlikuje se od brojnih rešenja kojima su pribegavale SAD uz asistenciju EU tokom prethodne tri decenije, praveći presedane kroz koje su održavale svoju poziciju. Osim u tome da ovaj i ovakav sukob nije u interesu kolektivnog Zapada.
„Svet je došao“ u Evropu. Pravila koja su Amerikanci i Evropljani primenjivali drugde (pa čak i na evropskoj periferiji) postala su važeća i za „stari kontinent“. Doskorašnje hijerarhijsko uređenje potpuno se urušava, a umesto nje stvara nova, bez SAD kao globalnog lidera, bez EU kao „subimperijalnog priveska“ koji će tako crpeti određene beneficije.