VAŽNO OBAVEŠTENJE
Zbog učestalih hakerskih napada i ometanja sajta Sputnjik Srbija i naših kanala na Fejsbuku i Jutjubu, sve vesti pratite i na kanalu Sputnjik Srbija na Telegramu i preko mobilne aplikacije koja radi neometano, a koju možete preuzeti sa ovog linka, a video sadržaj na platformi „Odisi“ (odysee.com), kao i na platformi „Rambl“ (rumble.com).
Nebrojeno je razloga zbog kojih Srbija ni danas ni prekosutra ni za tri meseca ni bilo kada ne može i neće da uvede sankcije Ruskoj Federaciji niti da okrene leđa toj velikoj naciji i suštinskom savezniku.
Nabrojaćemo samo neke:
• Srbija ima grandioznu privilegiju da ne želi i ne mora da učestvuje u nezabeleženom progonu jednog celokupnog naroda.
U sumanutom geopolitičkom kovitlacu, kad se ceo Zapadni poredak izdeformisao do nepreznatljivosti, kad su „svetli“ centri u Njujorku, Parizu, Berlinu, Londonu, Briselu, obukli mračne i nakazne uniforme totalitarnih dželata i postmodernom sabljom seku ruske glave i spaljuju ljude na lomači, Beograd u tome ne učestvuje.
To će zlatnim slovima biti upisano u našoj istoriji.
• Srbija ne prihvata demonsku laž cele epohe da nijedan rat nije ni postojao pre nego što je Rusija pokrenula specijalnu vojnu intervenciju u Ukrajini.
Srbija ne prihvata monstruoznu matricu da Amerika nije izvršila agresiju na Vijetnam, Gvatemalu, Libiju, Irak, Avganistan, Siriju, Jugoslaviju i na još više od 30 zemalja samo od Drugog svetskog rata tako da sada nevini Vašington može Rusiji da drži lekcije o poštovanju međunarodnog prava.
To neprihvatanje užasne globalne obmane privilegija je Srbije koju će pamtiti potomci.
• Srbiji je danas lako i ugodno jer ne mora, kao svi otvoreno diktatorski režimi na Zapadu da brutalno zabranjuje sve ruske medije, da seče kablove, prekida signale, aktivira sajber manijake i da slobodu govora privodi na giljotinu.
Srbija ne gasi i ne kažnjava Sputnjik i Raša tudej i uz sve nedaće zbog grozne i neobjašnjive zapadne cenzure, ovde još može da se čuje i druga strana i da se kaže ono što najveće svetske „demokratije“ nemilosrdno i totalitarno ukidaju žmureći i pred povampirenjem otvorenog nacizma.
To će ostati kao istorijski fakat kad se okonča ovo vreme zla.
• Srbija neće, ne može i ne mora da ukida Braću Karamazove iz lektire, Andreja Rubljova iz Kinoteke, Čajkovskog da proteruje iz Kolarca i Narodnog pozorišta niti da zabranjuje ruske dirigente, slikare, filozofe.
Srbiji ne pada na pamet da sankcioniše Sokurova, Zvjangiceva, Macujeva, Mihalkova, niti da pljuje po Ermitažu, jer su to temelji savremene svetske kulture.
I to nikada ne mogu zaboraviti budući naraštaji ove zemlje.
• Srbija ne mora da ukida i zabranjuje velike ruske sportiste, a vrhunski teniseri iz te države se već spremaju na turnir „Srbija open“ koji im ne traži, kao Englezi pred Vimbldon, da se odreknu Putina da bi izašli na teren i servirali lopticu preko mreže.
Crvena zvezda nije okrenula leđa „Gaspromu“ kao svom sponzoru, poput ostalih timova „slobodne Evrope“, niti je srpski narod tražio ili pozdravio anatemisanje i izbacivanje ruskih sportista sa svetskih takmičenja.
To je veliki i viteški zalog za sve naše buduće sportske pobede.
• Srbija nije podlegla novom nenormalnom pravilu celokupnog zapadnog sveta da ruskim državljanima zamrzava privatne račune, da ih pljačka i da im pleni novac i imovinu, u maniru najbezumnijih razbojničkih režima u istoriji.
• Srbija nije ukrala ništa tuđe, niti se pridružila demonskoj euforiji protiv celog jednog naroda tokom koje je „opravdano“ da se otima i pustoši sve što pripada Rusima, a što se može uzurpirati.
To će ostati zabeleženo kad prođe ovo nekontrolisano ludilo.
• Srbija žali zbog tragedije ukrajinskog naroda, poštuje međunarodno pravo i sve granice priznate u Ujedinjenim nacijama, ali Srbija ne ostavlja na cedilu saveznike koji su joj najjača podrška u SB UN kad je u pitanju odbrana Kosova i Metohije i teritorijalne celovitosti.
Srbija i Srpska pravoslavna crkva ne odriču se Rusije i sestrinske Ruske pravoslavne crkve, ne truju vodu na svom izvorištu, ne skrnave ikonu Hrista Spasitelja, ne gaze po Aleksandru Nevskom niti po moskovskom Hramu Vasilija Blaženog.
Sve staje u jednu rečenicu...
To u ovom „vremenu smutnje“ ide na ponos Srbije i srpskog naroda.
Moglo bi o ovome da se piše do u beskraj. Ali u suštini, sve staje i u jednu rečenicu.
Srbija je u opasnom i delikatnom istorijskom trenutku pokazala da je svoja, slobodna i nezavisna.
Pamtiće to naši potomci.