OBAVEŠTENJE ZA SVE ČITAOCE
Zbog učestalih hakerskih napada i ometanja sajta Sputnjik Srbija i naših kanala na Fejsbuku i Jutjubu, sve vesti pratite na kanalu Sputnjik Srbija na Telegramu, a sve video sadržaje na platformi „Odisi“ (odysee.com).
Uostalom, od njega sam to i naučio. Od Nebojše Vučićevića... Od krunisanog kralja fudbala na petoparcu.
Preka smrt Nebojše Ušketa Vučićevića; petak kada je dvaput pao mrak... Ja zavaljen u fotelju, nekoliko puta iznova čitam i molim se, ne znam kome, da nije istina. Opet, znam da se s takvim stvarima niko ne šali, čak ne bi ni on, beogradski mangup sa „Dorćolske akademije“...
Akademije umetnosti boemskog života.
Smrt baš ne bira! Ma, vraga, bira. I koga, kada i gde. Uške se oprostio na terenu: sa loptom, u dresu, patikama, zarozanih štucni. Umro kako je i živeo. Poslednji dupli pas i dribling za kraj ovozemaljske utakmice. Rezultat je nebitan, sledi revanš, koji sigurno neće propustiti...
Bog je svedok!
A, igrao je fudbal taj dorćolski mangaš, ma kao što je profesor Džej pevao. Eto vam opet te „Dorćolske akademije“ umetnosti u pokretu i stihu neodoljivih šarmera: „Vetrovi me lome, ja teram po svome“...
Uvek i do kraja!
Ušketa nisam gledao dok je u plavo-belom dresu romantičara sa Karaburme stasavao u igračinu... Bio sam dete. Taman sam porastao kada je on izrastao do Partizana i od tad je moj idol. Nisam verovao da će doći dan da podelimo mali fudbalski teren... I da mu još gurnem loptu kroz noge. Sad mi je još teže. Idolima se to ne radi!
Kasno naučena lekcija iz Dorćolske akademije!
Posle smo se opet sretali u „Zlatnoj ligi“, mog novinarskog klasića Dražena Ostojića, pa na mom „rodnom terenu kod „Fontane“, u legendarnom Bloku 1, gde je redovno dolazio sa svojim opasnim Dorćolcima. Gubili smo glatko i grubo krali fore, koje smo kasnije prodavali papanima iz beogradskih predgrađa.
Zar sumnjate: istureno odeljenje „Dorćolske akademije“, samo sa moje strane Save.
Igrao sam i veliki fudbal, ali nikada nisam postao fudbaler. To je sudbina talentovanih, ne i upornih. Odavno sam se pomirio sa tim, ali sačuvao sam osećaj za retkim fudbalskim vrednostima i umećima, što je bila Ušketova fudbalska privilegija gde god je rolao loptu: na travi, betonu, šljaci...
I sad na oblacima!
Pretpostavljam da ga je tamo prvi dočekao Čava Dimitrijević, dok su se na terenu uveliko zagrevali stariji boemi, Dragoslav Šekularac i Srba Stamenković. Ma, kakva će to utakmica biti!
Ovaj svet to ne pamti!
Ali, pamtiće Nebojšu Ušketa Vučićevića. Slava mu odavno pripada!
„Dorćolska akademija“ nastavlja da vozi „dvojkom“ u krug – na šinama večnosti...