Srpske lokalne pruge idu u staro gvožđe | Energija Sputnjika

Kažu da su mreže saobraćajne infrastrukture jedne zemlje krvotok države. A Srbija, dok gradi brzu prugu, da bi se povezala sa EU, istovremeno najavljuje da će u naredne dve godine demontirati i ukloniti oko 435 kilometara starih pruga, na kojima se železnički saobraćaj već decenijama ne odvija. Na tim trasama — kapilarima lokalnog železničkog saobraćaja nije planirano postavljanje novih šina. Nisu planirane za dalju eksploataciju. Kao opravdanje navodi se da se gotovo 400 kilometara tih pruga nalazi u Vojvodini, a da na nekima od njih vozovi ne saobraćaju više od 40 godina.

U Evropi, međutim, lokalni železnički saobraćaj ne gubi na značaju, ni putnički ni železnički, i pored toga što njihova rentabilnost možda ne bi pokazala konkretan profit od naplate karata. Odnosno, troškova prevoza roba. Država, jednostavno, subvencioniše železnički saobraćaj.

Zato se postavlja pitanje da li je Srbija odluku da ukloni šine sa trasa železničkih pruga donela razmotrivši dobro i „za“ i „protiv“ argumente? Da li je sprovedena adekvatna analiza tržišta, odnosno, potreba i za robni i za putnički saobraćaj?

Čini se, zapravo, da je korišćenje železničkog saobraćaja prestalo zbog zastarelih pruga, kašnjenja i ukidanja nekih vozova... Da je to uticalo na odlivanja tranzita sa železničkog saobraćaja na drumski. A da lokalne samouprave nisu shvatile da ukidanje pruga, koje ih povezuju sa centrima — privrednim i administrativnim, nikako neće doprineti sprečavanju migracije stanovništva, privlačenju investitora i sveukupnom razvoju.

O svim ovim pitanjima, o tome da li je i koliko slušana struka, gde smo po pitanju korišćenja republičkog, regionalnog i lokalnog železničkog saobraćaja u odnosu na evropske zemlje, koji su ekološki aspekti vraćanja železničkom saobraćaju i šta treba činiti ubuduće, u emisiji „Energija Sputnjika“ Jelica Putniković razgovara sa dr Gordanom Stojićem, profesorom sa Departmana za saobraćaj Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu.