Pogađa barem jednog posetioca svake godine, a uzorkuje ga preplavljenost emocijama prilikom susreta s ogromnim brojem velikih umetničkih dela kojima se ovaj grad ponosi.
Obilazak Galerije „Ufici“, susret uživo s Mikelanđelovim „Davidom“, Botičelijevim „Rođenjem Venere“, „Blagovestima“ Leonarda da Vinčija, Karavađovom „Meduzom“… Sve to nekim ljudima može biti previše i na svu tu lepotu reaguju doslovno fizičkom reakcijom nalik na ozbiljnu bolest.
A reakcija ima ime i prepoznata je kao psihijatrijski poremećaj: Stendalov sindrom. Reč je o psihosomatskom stanju koje se pojavljuje pri izloženosti bogatoj kulturnoj baštini koja se može videti u Firenci. Stendalov sindrom je prvi opisao francuski pisac Mari-Anri-Belu (1783 – 1842), poznat pod pseudonimom Stendal. On je 1817. svoju posetu Toskani ovako zabeležio: „Bio sam u svojevrsnoj ekstazi od same ideje da sam u Firenci. Uhvatilo me je žestoko lupanje srca… Izvor života je presušio u meni, i hodao sam u stalnom strahu da ne padnem na zemlju.”
Sindrom je službeno klinički opisan kao psihijatrijski poremećaj 1989, a to je učinio Gracijela Mađerini, psihijatar u firentinskoj bolnici Santa Marija Nuova. On je proučavao 106 pacijenata, svi su bili turisti, koji su iskusili vrtoglavicu, ubrzano lupanje srca, halucinacije i slabost prilikom gledanja skulptura i slika velikana kao što su Mikelanđelo i Botičeli. To se događa 10 do 20 puta godišnje i pogađa ljude koji su i inače osetljiviji, kao i one koji su možda ceo život čekali i radovali se poseti Toskani. Osim onih koji završe u bolnici, prizori ljudi koji pred velikim delima počnu da plaču gotovo su uobičajeni, piše portal Putni kofer.
Poseban okidač „Rođenje Venere“
Poseban je okidač, čini se, Botičelijevo „Rođenje Venere“. Pred tim remek-delom je najmanje jedna osoba doživela epileptični napad, a jedan gospodin je doživeo i srčani udar. Njemu su Stendalov sindrom tada pripisali italijanski mediji, koji su ceo poremećaj predstavili kao nešto romantično. No, lekari upozoravaju da on to nipošto nije.
Štaviše, upozoravaju da možda opčinjenost umetnošću nije poremećaj sam po sebi, već da preplavljenost osećajima pokreće neke reakcije u telu za koje je ono već imalo predispozicije, poput slabog srca. Napominju i da se ovako nešto možda događa i u drugim mestima s mnoštvom umetničkih dela, samo to još niko nije povezao, zabeležio i registrovao kao poremećaj.