Kao što je Andrić jedan jedini i neponovljivi, tako je i Đoković – sebi svojstven, nepokoran, nepokolebljiv u stavovima, kakvi god oni bili, i to je za poštovanje.
Poštovanje različitosti, zapravo, bolje reći poštovanje „neistosti“ nije vrlina kojom se može pohvaliti današnji svet, iako na sva usta govori o svojoj širini.
Širina, u slučaju Đokovića i Australije, postojala je samo u slučaju vlasti i njihovih advokata u pokušaju da „što šire“ shvate svoje sopstvene zakone i pravila, a i da istovremeno „što šire“ njih pogaze i učine ništavnim.
Ne bi li oni bili pobednici.
A za takve, Ivo Andrić je imao idealnu definiciju.
„Teško onom koji mora nekog drugog, pa ma ko taj bio, da unizi, da bi se on sam uzdigao. Ili, bolje rečeno, da bi imao iluziju da se uzdigao“, naveo je Andrić.
Imao je Andrić pouku i za Đokovića, čoveka koji je predstavljen opasnošću većom i od građanskih nemira, opasnošću po zdravlje, javni red i mir, čoveku koji je na kraju proteran iz države koja ga je koliko prošle godine prisvajala i nazivala „svojim ambasadorom“.
„Posrnućete, ali nećete pasti. A ako se i desi, izuzetan slučaj, čak i da padnete, nećete se povrediti nego ćete, čim se pridignete, produžiti mirno i bodro svoj put. Različiti ste od svega oko sebe, sve vam preti i sve vas ugrožava, ali vam se ne može ništa zlo i nepopravljivo desiti jer u vama od začetka vašeg živi skrivena i neuništiva iskra životne radosti koja je moćnija od svega što vas okružuje. Samo ćete celog veka, sve do poslednjeg daha, patiti zbog svog neprirodnog položaja u svetu u koji ste bačeni. Tako se može reći da vam je, kroz mene i obrte dugog života, dvoje zajemčeno i osigurano – duga patnja i sigurna pobeda“, pisao je Andrić.
Novak Đoković je patnju u Australiji okončao povratkom u rodni Beograd, njegova majka Dijana je navela da on neće davati izjave za javnost niti komentarisati sve što se dešavalo do kraja Australijan opena.
Miran i slobodan, može da odmara u javnoj tišini jer Ivo Andrić je odavno napisao sve.