Na ponovljeno i konkretno pitanje dodao je: „Ono što trebamo uraditi, ako gledamo oružane snage, je kako kreirati sposobne oružane snage da ispune potrebe svih.“ Iz citiranog je vidljivo da se mešaju dve stvari: izbijanje rata i obnavljanje entitetskih vojnih snaga.
Nesumnjivo, interes je Eskobara da to čini, pošto je američki interes da Oružane snage BiH opstanu. I to čak, posmatrano iz šireg konteksta, ne mora imati mnogo veze sa tekućom situacijom u BiH. Posvećenost Vašingtona širenju NATO i dalje je neupitna, to je način da se, između ostalog, pokaže javnosti kako Severnoatlantska alijansa i dalje nekome treba, nema bez njih mira u svetu, drugi hoće da im se pridruže.
Podela Oružanih snaga BiH po dejtonskom principu — na Vojsku Federacije i Vojsku Srpske, na dugi rok onemogućava ulazak BiH u NATO. Trenutno, taj proces je blokiran na političkom nivou, ali su ostvareni preduslovi operativnog i organizacionog karaktera da se on nastavi kada više ne bude političke blokade.
Uostalom, u članu 84. Zakona o odbrani eksplicitno se navodi da će državni organi „provesti potrebne aktivnosti za prijem BiH u članstvo NATO-a.“ Naravno, ovde bi pre trebalo podvući — ako više ne bude političke blokade.
No, američki pogled je nešto drugačiji. U Vašingtonu ne postavljaju pitanje koje počinje sa ako, već sa kada? Dakle, vraćanje entitetskih ingerencija usmerava celu priču unazad, na operativnu i organizacionu ravan. Zato se paralelno sa Eskobarom, beleže i oštre reakcije generalnog sekretara NATO Jensa Stoltenberga, izgovorene nakon najave dnevnog reda Narodne skupštine Republike Srpske. „Jedna od retkih multietničkih institucija u BiH su Oružane snage. I to je uspešna priča NATO.“
Vojna struktura pod bošnjačkom dominacijom
Međutim, za srpski korpus u BiH to nije baš tako uspešna priča. Kao ni za hrvatski. Unutar Oružanih snaga BiH uspostavljen je mehanizam kojim se suštinski omogućava da ta struktura bude pod bošnjačkom dominacijom.
Kako se manifestuje multinacionalnost? I glavnokomandujući Zajedničkog štaba Oružanih snaga, i generalni inspektor Generalnog inspektorata Ministarstva odbrane, i ministar vojni pripadnici su jednog naroda. Napredovanje srpskih oficira se usporava ili je otežano, a popunjenost „hrvatske kvote“ moguće je i da ne prelazi 40 posto. Što u praksi znači da je u ukupnom broju među pripadnicima Oružanih snaga oko 7 posto Hrvata.
Ni brada nije bez razloga
Ko popunjava njihova mesta? Narušava li se tako etnička struktura? Sa ovom činjenicom sada treba upariti i odluku Ustavnog suda BiH o „omogućavanja nošenja brade“ pripadnicima Oružanih snaga. U medijskim izveštajima uglavnom se ispustio podatak, da je odluka usledila nakon apelacije lidera SDA Bakira Izetbegovića kojom je traženo da se to omogući „u skladu sa običajima vernika islamske veroispovesti“. I brada se nosi sa nekim razlogom, u BH — svakodnevici ništa nije bez razloga.
Istovremeno, već pomenutim Zakonom o odbrani sva imovina, pokretna i nepokretna (članovi 70 – 73), preneta je na Ministarstvo odbrane, podrazumeva se — uključujući i teško naoružanje.
Iako se u svojstvu vrhovnog komandanta nalazi tročlano Predsedništvo, iskustva iz novije istorije uče da se oružane snage mogu upotrebljavati i bez političkih odluka. Srbi u BiH nemaju poverenje u zajedničke vojne strukture i iz ovih razloga. Njihova percepcija nije podudarna sa Stoltenbergovom. Inače, među zakonski definisanim zadacima Oružanih snaga (član 4) na prvom mestu se navodi: „učešće u operacijama kolektivne sigurnosti, u operacijama za podršku miru i samoodbrani, uključujući i borbu protiv terorizma.“
U prevodu — Avganistan, Irak, pa gde još treba, kako NATO kaže. Ili, gledano iz teorijskog ugla, to je klasična vazalna vojska.
Dejton kaže — dve entitetske vojske
Zašto bi poreski obveznici finansirali operacije NATO po belom svetu? Kao da nema prečih stvari koje treba rešavati! Institucije Republike Srpske reaguju, očigledno i pod pritiskom dubokog nepoverenja srpskog korpusa prema Oružanim snagama BiH, zahtevajući da se sve vrati u „dejtonski okvir“. Tim okvirom, ne samo da je predviđeno postojanje dve entitetske vojske, nego jedna entitetska vojska nije imala pravo prelaska na teritoriju drugog entiteta, osim u slučaju kada za to dobije odobrenje nadležnih entitetskih vlasti.
Treba spomenuti i da je od završetka građanskog rata pa do sada bila predlagana potpuna demilitarizacija BiH, a što bi značilo ukidanje svih oružanih snaga na teritoriji zemlje.
Ovakav pristup nije nepoznat, postoje države bez vojske, kao što je Island, koji je ujedno u NATO. Ipak, protiv te opcije je najviše — NATO. Stoltenberg je objasnio zašto: samo egzistiranje Oružanih snaga BiH njima je neki dokaz kako su uradili koristan posao, kako je njihova uloga bila i ostala nezaobilazna. A zauvar su i te jedinice po „Avganistanima“. Što bi Amerikanci sve finansirali i što bi samo njihovi vojnici ginuli?
Usvajanje Informacije o prenosu nadležnosti sa Republike Srpske na nivo BiH u oblasti odbrane i bezbednosti od strane Narodne skupštine predstavlja i logičan ishod dešavanja u poslednjih godinu dana.
Davno je prošla 1991.
Neće biti rata u BiH! Oko toga je Eskobar sasvim u pravu. Ali, kada se radi o njegovom dodatku, o „kreiranju sposobnih oružanih snaga da ispune potrebe svih“, tu već stvari drugačije stoje. Nije ovo 1991, ali nije više ni 2005. godina.
Namerno ili slučajno, zapadne strukture nisu obraćale pažnju na unutrašnju političku dinamiku i posledice u odnosu prema pitanju zajedničkih Oružanih snaga.
Ubedljiva većina Srba izgubila je poverenje u jedinstvenu vojsku, anticipira je kao bošnjačku armiju, oni se više plaše da ta formacija može biti upotrebljena protiv Republike Srpske u budućnosti, nego što će vršiti svoju zakonsku funkciju.
Na uvećavanje pada poverenja uticale su i odluke nesretnog Ustavnog suda i još nesretnijeg Valentina Incka. Sve ima svoju cenu. Ovoga puta, to je — vraćanje stvari u dejtonski okvir u domenu odbrane i bezbednosti.