Na predstavljanju prvog inostranog prevoda najnovijeg Pamukovog romana „Noći kuge“, čuveni turski nobelovac obratio se putem video linka manjem broju novinara i predstavio najnoviju knjigu zbog koje je, već neko vreme, na meti vlasti zbog vređanja Ataturka.
Roman „Noći kuge“ smešten na izmišljenom otomanskom ostrvu u vreme treće svetske epidemije kuge krajem 19. i početkom 20. veka, objavljen je u vreme kada se svet bori s najvećom savremenom kugom: pandemijom virusa korona. Prvi prevod na strani jezik upravo je objavio njegov srpski izdavač, kuća Geopoetika.
„Pisao sam ovaj roman pet godina, ali sam razmišljao o njemu četiri decenije. U nekoliko prethodnih knjiga koje je objavila Geopetika kao što su ’Tiha kuća’ i ’Bela tvrđava’ naziru se tragovi ove velike teme, ali je činjenica da mi je bilo potrebno 35 godina da istražujem i psihološki se pripremim za ovaj roman“, rekao je Pamuk na promociji knjige.
Turski pisac Orhan Pamuk pokazuje rukopise svojih romana
© Sputnik / Elena Palažčenko
Predrasuda je da su muslimani fatalisti
Kroz priču o ostrvu pogođenom kugom, Pamuk daje panoramsku sliku poslednjih dana Osmanskog carstva: od straha pred smrću do protivljenja zdravstvenom zaključavanju, od hodočasničkih brodova do pobuna protiv karantina, uz neizostavno razmatranje temeljnih pitanja života, smrti i ljubavi.
„U početku sam o ovom romanu razmišljao kao o egzistencijalističkom delu koje će sadržati teme kao što su individualnost, strah, sukob s smrću. To me je dovelo do pitanja orijentalizma i fatalizma. Orijentalizam je diskurs koji je Zapad osmislio da opiše muslimansku, istočnjačku kulturu i ja sam dugo razmišljao o tome da napišem knjigu koja će se obračunati s predrasudom da su muslimani fatalisti. Radnju sam smestio za vreme treće svetske epidemije kuge koja je počela 1894. godine, u vreme kada je nepismenim ljudima, seljacima, bilo teško nametnuti i objasniti šta je karantin“, navodi Pamuk.
On podseća da je bilo mnogo autora koji su pisali o ovoj pošasti, a najpoznatiji je roman Albera Kamija „Kuga“ koji bolest koristi kao metaforu za nacističku Nemačku i njenu invaziju na Evropu. Među Pamukovim uzorima su i Danijel Defo i njegova knjiga „Godina kuge“ kao i istorijski roman italijanskog pisca Alesandra Manzonija „Zaručnici“.
„Nijedan od ovih pisaca nije živeo za vreme epidemije, ali su istraživali o tome. Ni ja nisam živeo u vreme pandemije kuge, ali jesam za vreme korona virusa“, ističe turski nobelovac.
Pandemija podstiče poricanje i bes
„Hteo sam da istražim kako ljudsko biće reaguje na bilo kakvu masovnu bolest i shvatio da prvo nastaje snažna reakcije, bilo da je reč o koroni ili kugi, a to je poricanje. To poprima veće dimenzije da vlade, u poricanju bolesti, ponekad krive narod. Ljudi otuda postaju sumnjičavi jedni prema drugima, potom sledi depresija i nova organizacija. Dakle, narod mora da se organizuje u novim okolnostima, posle čega nastupa mržnja prema vlasti, bes. To su teme mog romana“, otkriva pisac.
Pamuk otuda ne istražuje samo reakcije ljudske zajednice na smrtonosnu bolest, već i način na koji se stvara novi poredak koji bi se suprotstavio snažnoj, smrtonosnoj epidemiji.
„Želeo sam da moj roman bude studija o stvaranju malih, nezavisnih nacija, o otkriću njihove autentičnosti i jezika, razvijanju sekularne mitologije, pretvaranju režima stare imperije u državu. On ne treba da upućuje na istoriju Turske ili Otomanske imperije jer je to univerzalna priča o razvoju nacija“, naglašava Pamuk.
Nema demokratije u Turskoj
Turska država, međutim, uspela je da pronađe sličnost između jednog od glavnih (fiktivnih) junaka poslednjeg Pamukovog romana i osnivača moderne Turske Mustafe Kemala Ataturka zbog čega je protiv turskog nobelovca podignuta optužnica zbog ismevanja turske zastave. Pamuk je ranije bio gonjen za „vređanje turskog naroda“ nakon što je javno govorio o ubistvu Jermena i Kurda 1915. godine. Te optužbe su odbačene 2006. – iste godine, kada je Pamuk dobio Nobelovu nagradu za književnost.
„U početku bio sam preplašen ovom optužbom. Sada kada sam u Istanbulu, ne brinem. Reći da je moja knjiga kritika politike Kemala Ataturka je nadrealno. Srećom, moja me slava štiti. Ali ako me pitate za demokratiju – u Turskoj je nema. Neki od mojih prijatelja koji su kritičari, novinari, umetnici, danas su u zatvoru. Bez slobode govora, demokratija ne postoji“, zaključuje Pamuk.