„Jasno smo stavili do znanja ... da su vrata NATO otvorena i da smo privrženi takvoj politici“, rekao je Prajs i dodao da Alijansa mora da ima takvu opciju.
NATO je odbrambeni savez, a ideje da Alijansa ili pretendenti na članstvo, poput Ukrajine, mogu da predstavljaju pretnju po Rusiju bile bi smešne da situacija nije tako ozbiljna, naveo je Prajs.
On je o tome govorio na redovnom brifingu nakon podsećanja novinara o tome da je još 1990. godine tadašnji američki državni sekretar Džejms Bejker obećao bivšem predsedniku SSSR Mihailu Gorbačovu da neće biti širenja NATO na Istok „ni inč“.
Prajs je dodao i da SAD podržavaju pravo Ukrajine da „odlučuje o svojoj budućnosti“ u kontekstu članstva u NATO, a zabrinutost u Vašingtonu ne izaziva to pitanje, već Rusija.
Na ponovljeno novinarsko pitanje da li u Vašingtonu smatraju da je Bejkerovo obećanje bilo pogrešno i da li je prekršeno i da li su svesni da je Rusija spremna da odgovori na to, Prajs se pozvao da politiku Amerike koja je bila potvrđena na samitu NATO u Bukureštu 2008. godine, ne dajući konkretan odgovor.
Podsetimo, predsednik Rusije Vladimir Putin je 1. decembra predložio da se krene u pregovore oko postizanja pravnih garancija za neširenje NATO-a na istok.
Putin je naglasio da je najvažniji zadatak ruske diplomatije: dobijanje pouzdanih i dugoročnih garancija bezbednosti.
Ruski predsednik je nedavno govorio i o „crvenim linijama“ za Rusiju i u tom kontekstu naveo je, između ostalog, povećano prisustvo NATO-a u Ukrajini, ali i potencijalni ulazak te bivše sovjetske republike u sastav Alijanse.
Dogovor Bejker-Gorbačov
Nakon što je 1989. pao Berlinski zid, javilo se pitanje čiji saveznik će sada biti Nemačka — američki, odnosno NATO-a, Sovjetskog Saveza, to jest Varšavskog pakta, ili ničiji. U Bušovoj administraciji odlučili su da ujedinjena Nemačka treba da postane deo NATO-a.
U februaru 1990. godine SAD su Rusiji dale ponudu na čiji sadržaj ukazuje transkript pregovora u Moskvi. Prema toj ponudi tadašnji državni sekretar SAD Džejms Bejker izjavio o spremnosti da pruži SSSR-u jake garancije da se pakt neće proširiti „ni inč“ u zamenu za podršku američkoj poziciji u Nemačkoj.
Za manje od nedelju dana kasnije Mihail Gorbačov je pristao. Nikakav formalni dogovor nije zaključen. Međutim, za obe strane bilo je očigledno da je reč o „usluzi za uslugu“: Gorbačov podržava savez Nemačke i Zapada, a SAD ograničavaju širenje NATO-a.
Međutim, interni memorandumi i evidencija predstavnika Bušove administracije su pokazali da su se već istog meseca Sjedinjene Države predomislile i odlučile da odustajanje od proširenja vojne alijanse nije u njihovom interesu.
Već do oktobra razgovarali su o tome kada treba „istočnoevropskim demokratijama“ da pokažu da je NATO spreman da ih prihvati. Pritom su Amerikanci, izgleda, i dalje pokušavali da ubede Ruse da su interesi Moskve u ovoj situaciji uzeti u obzir.
Stoga ne čudi da je Rusija bila besna kada je NATO počeo da poziva u svoje članstvo Poljsku, Mađarsku, Češku, baltičke i druge zemlje.