Letonac rođen 1998. godine u malom letonskom gradu Cesisu već kao mladić je pokazao veliki talenat i predviđana mu je značajna karijera, što je i postalo očigledno kada je 2015. godine iz matične Rige prešao u Barselonu.
Baltički duh mu je omogućio tri godine boravka u prestonici Katalonije posle čega je usledio odlazak u Ameriku, u ekipu Bruklin Netsa, koja ga je 2018. izabrala kao 40. pika druge runde drafta.
Gotovo je odmah postao starter, prosečno je provodio 20 minuta po utakmici na terenu i uspeo da upiše svoje ime u red kvalitetnih evropsko košarkaša, ali je u potonjim sezonama ostao samo senka tog igrača.
Preko Hjustona i Milvokija vratio se u Evropu – ne u Barselonu koja je imala prava na njega, već u Partizan, koji je prošlog leta preuzeo najtrofejniji trener na Starom kontinentu i bez sumnje najveći košarkaški autoritet na svetu.
„Mnogo je drugačije nego u Americi, nisam ovako trenirao tri ili četiri godine. Trener je rekao da su ovo praktično jedine prave pripreme koje ćemo imati, zbog toga moramo da radimo što je više moguće da bi nam bilo lakše u sezoni. Nisam ovako trenirao bar tri godine, osećam se kao kada sam imao 16, 17 godina“, naveo je Kuruc po dolasku u Partizan.
Tri meseca kasnije – Kuruc nije igrač kakvog je Partizan očekivao, u odbrani jeste odličan, ali u napadačkim akcijama gotovo da ne postoji, nema ni šuta sa distance kakav je u crno-belom dresu prikazivao njegov zemljak Davis Bertans, niti nekakvog lepršavog NBA stila koji je povremeno umeo da demonstrira u Americi.
Tokom šest mečeva u ABA ligi prosečno je ubacivao 5,8 poena i imao dva skoka uz indeks 5,2 što je više nego nedovoljno za momka koji je u Americi za tri provedene godine zaradio nešto više od pet miliona dolara.
Još gore – u Evrokupu je nastupio tri puta uz 3,7 poena i 1,7 skokova po meču, za ukupan indeks korisnosti od 4,7.
Priliku da srpskoj publici prikaže šta zapravo ume imao je u dresu Letonije protiv Srbije, na startu kvalifikacija za Evropsko prvenstvo.
„Još ne razumem šta trener želi od mene na terenu. Dešavaju se situacije kada pričamo na treninzima, ali i dalje ne razumem sve. Nadam se da hoću jednog dana. Čuo sam informaciju da je to njegov metod rada, da želi da edukuje igrače kako bi znali u svakom trenutku šta bi trebalo da rade na terenu. Mogu da igram jaku odbranu, da pogađam šuteve, da stvaram akcije za moje saigrače, da se borim ispod koša, da kradem lopte. Mogu sve. Samo što mi je jasnija uloga koju imam u reprezentaciji nego u timu“, rekao je zbunjeni Kuruc.
A uloga u reprezentaciji je bila takva da je meč završio sa šest poena za nešto više od 21 minuta provedenog na parketu uz četiri promašena šuta za tri i pet prekršaja, od čega je poslednji stigao u finalnom minutu, potpuno nerezonski daleko od koša svog tima.
Da nešto sa njim ne štima bilo je evidentno i u utakmici Evrokupa protiv Lijetkabelisa kada je ostavljen na klupi, a potom je Obradović otvoreno na konferenciji za medije rekao da su nastup na tom meču mogli da dobiju samo igrači koji su to zaslužili na treningu.
Vratimo se na početak – Kuruc je po dolasku rekao da nikada nije prisustvovao treninzima kakve drže Obradović i njegov stručni štab, ali je izgleda i tri meseca malo da se na to navikne. Ili je baš navikao na Ameriku.
Ali...
Bogata devojko, nevoljo velika,
Nisam ja gospodar čelika,
Nije ti, ljubavi, ovo Amerika...“