Četvrti put zaredom organizovao je u Budimpešti demografski samit, privlačeći brojne pojedince iz politike i akademske zajednice da uzmu učešće, šireći tako „intelektualni kružok“ i posledično — uključujući u raspravu veći broj tema.
Demografska oseka, primetna u skoro svim evropskim zemljama, više nije samo analizirana kroz neposredne mere koje državne vlasti mogu preduzimati u cilju zaustavljanja nepovoljnih trendova, već u sve značajnijoj meri i sa ideološkog stanovišta.
Mađarska je daleko odmakla u definisanju mera za podsticanje roditeljstva. To se odavno više ne temelji na suštinski najjednostavnijem modelu — isplati dečijih dodataka, već uvođenju posebne institucije koja se u Rusiji naziva „materinski kapital“, a podrazumeva garantovanje stambenih kredita (trenutno iznosi oko 35.000 evra i bespovratan je za porodicu koja dobije i treće dete), oslobađanje od poreza na zaradu, progresivno smanjivanje plaćanja različitih dažbina…
Poenta nije samo u obezbeđivanju finansijskih beneficija, već ima i ekonomsku i društvenu dimenziju. Prvo, evidentirano je da su višedetne porodice (bez obzira da li se u njih ubrajaju porodice sa dvoje ili više dece) svojevrsni pokretači mikroekonomskih procesa. U mestu življenja ove porodice troše više na obavezno i dodatno obrazovanje dece, učenje jezika, sportske aktivnosti, kulturne sadržaje, zdravstvene usluge, naposletku i za širenje stambenog prostora, što iziskuje i kreditno zaduživanje, uz sve ostale uobičajene troškove.
Pomoć roditeljima vraća se u sistem
Jednostavno, preko pomenutih subvencija novac se „vraća u sistem“ i podstiče ekonomsku dinamiku, ne odlazi na „luksuzne potrebe“ i „ne izlazi“ iz „lokalne zajednice“. Kritičari govore da je to „kap u moru“, ali od mnogo kapi protokom vremena može se formirati reka.
Drugo, tako se u najboljem maniru sprovodi „inkluzivna politika“. Roditeljima je u interesu da „trče za svakim poslom“, uključuju se u privredne i društvene aktivnosti, kada im se garantuje izjednačavanje bruto zarade sa neto platom, njima je i te kako isplativa opcija da više rade. Subvencionisanje tada prestaje da bude „socijalna kategorija“ pa se i izbegavaju rasprave tipa — a zašto bi se iz budžeta isplaćivali dečiji dodaci i ono čuveno — a što su rađali toliku decu kada ne mogu da ih izdržavaju?
Praksa pokazuje da su roditelji iz ovakvih porodica spremni na veće žrtve, veća odricanja i da kod njih postoji svest o neophodnosti da više rade. Opet, sav taj dodatni novac u najvećoj meri troši se na potrebe u lokalnoj zajednici i kroz poreze na kupljene proizvode i usluge vraća u budžet.
Što se državne kase tiče, ti podsticaji u krajnjoj liniji ne predstavljaju minus. Ali, kada govorimo o onome što istraživači podrazumevaju pod terminom „ljudski kapital“, plusevi su višestruki. Ne može se društvo razvijati bez dece, ne može se ni optimistično razmišljati o budućnosti, ne može se ni puniti budžet, osiguravati nacionalna bezbednost, unapređivati nauka i obrazovanje.
Rezultati popisa sve više šokiraju
Iako je demografska oseka primetna u celoj Evropi, uostalom iz godine u godinu Nemačka izdvaja sve više sa „pokrivanje rupa“ u penzionom sistemu, države sa istoka kontinenta su u najgorem položaju. Na ionako loše pokazatelje o brojevima novorođenih i umrlih, čiji su uzroci višestruki, nadovezala se galopirajuća migracija mladog (i uglavnom obrazovanog) stanovništva ka zapadnim zemljama. To se detektuje i u siromašnijim članicama EU.
Nemačka tako „kompenzuje deficit“ prijemom stanovništva iz Poljske, Bugarske, Hrvatske, Srbije... Donekle se snalaze i Poljaci otvaranjem granica za Ukrajince, Mađari privlačenjem sunarodnika iz okruženja, ali suštinski — otvoreno je koliko takav pristup može trajati?
Preliminarni rezultati popisa iz Severne Makedonije šokirali su javnost, a biće još šokova kako se budu objavljivali ovi podaci i drugde na Balkanu. Smanjenje populacije na jugoistoku Evrope između dva popisa meri se milionima ljudi.
Populacioni bankrot
Darel Briker i Džon Ibitson u sjajnoj monografiji „Prazna planeta“ upozoravaju da će se nešto slično, već za tri decenije, nastaviti širom sveta.
Promena načina života, usvajanje drugačijih vrednosti i neumitnost nove faze demografske tranzicije uticaće da se čovečanstvo nađe u etapi „populacionog bankrota“. U njihovom zaključku ima logike. Isto kao što ima logike u tome da će ovakav scenario proizvesti dramatične političke i društvene promene. Toliko dramatične, da ih u ovom trenutku ne možemo ni zamisliti.
Na budimpeštanskom samitu razgovaralo se i o nametanju drugačijih vrednosti. Majk Pens, donedavno potpredsednik SAD, naglasio je:
„Naše porodice izgradile su naše civilizacije, one treba da budu obnovljene i očuvane. Jake porodice stvaraju jake zajednice, a jake zajednice stvaraju jake nacije.“
Ovde treba imati u vidu da pojam nacije, kako ga upotrebljavaju američki konzervativci, podrazumeva zapravo kulture, civilizacije. Definicija porodice se menja, kao i odnos prema nasleđu, tradiciji i što je posebno primetno — veri. Bogoliki čovek zamenjuje čovekolikog Boga. Sa takvom promenom, sve je teže razlučiti razliku između dobra i zla.
Očekivano, zbog rasprava, tema i poruka, iz drugog dela „evropske javnosti“ samit je okarakterisan kao „anticivilizacijski“, skup zagovornika antimigrantske politike, homofoba i radikala različitih ubeđenja. Svako brani svoje pozicije. Priča o demografskoj obnovi i porodičnim vrednostima ne ide zajedno sa „gej -paradama“ i konceptom rodne ravnopravnosti.
I upravo taj momenat ukazuje da se na „dnevnom redu“ budućih debata o „sudbini Evrope“ pomaljaju sasvim nove, moguće i najvažnije teme. Ko je i zašto za „kulturu života“, a ko je i zašto za „kulturu smrti“? Kako se u tom kontekstu tumače ljudska prava i slobode? Ima li evropske civilizacije bez evropske tradicije i hrišćanske baštine?
Poslednji samit nagovestio je, kao nijedan pre toga, da se priča iz uskog okvira preduzimanja konkretnih institucionalnih mera seli na daleko šire polje ideologije.