To, praktično, znači napuštanje postojećeg sistema, kaže za Sputnjik profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, stručnjak za stočarstvo, Vitomir Vidović.
A da je sistem neuspešan jasno govore brojke. Tokom 2002. godine prema zvaničnim podacima u Srbiji bilo je 1,2 milona grla krava i junica, a danas ih je tri puta manje.
Po njegovoj oceni, treba da imamo tri miliona goveda, a imamo 470.000, imamo 160.000 krmača, a treba nam 1.100.000. Otuda i porazni rezultati spoljnotrgovinske razmene stočarskih proizvoda koja beleži negativan bilans od 51 milion evra u prvoj polovini 2021. godine.
Stočarstvo u Srbiji – porazni rezultati
Uvoz mleka i mlečnih proizvoda za šest meseci bio je vredan 51,9 miliona evra, a izvoz 39,3 miliona evra. Vrednost uvoza svinjskog mesa od januara, zaključno sa junom ove godine bio je 20,6 miliona, dok je izvoz iznosio svega 1,2 miliona evra, upozoreno je na sastanku proizvođača stočarskih proizvoda i predstavnika Ministarstva poljoprivrede u Privrednoj komori Srbije.
Vrednost uvoza svinjskog mesa od januara, zaključno sa junom ove godine, bio je 20,6 miliona, dok je izvoz iznosio svega 1,2 miliona evra.
CC0 / Pixabay /
Promeniti sistem
Vidović ističe da su problem mali i srednju farmeri koji su i najbrojniji, a ostavljeni su sami sebi. Na pitanje, odakle moramo da krenemo da bi oni preživeli, on nema dilemu:
„Mislim da Srbija treba da napravi takozvani granski kooperativni sistem. Da se napravi mesna industrija i to odvojeno – mesna industrija govedarstvo, mlečna industrija govedarstvo, da klanice, odnosno mlekare budu nosioci razvoja, jer su oni oni prerađivačka industrija koja višestruko oplemeni kapital u odnosu na primarnu proizvodnju“.
U protivnom će, kaže, broj grla i dalje padati. Na pitanje, šta će značiti eventualno povećanje otkupne cene mleka i premija, on smatra da to malo može da zaustavi pad, ali da niko neće hteti da nastavi da radi za gubitke. Ako gubite 30 evra po jednom tovljeniku, ili 100 evra po jednom biku, zašto biste vi to radili, pita se on.
„Nemoguće je biti efikasan sa malim brojem krava, ili krmača zato što su opšti troškovi veliki i vi morate danas da imate 500 krmača minimum ako hoćete da vam nešto ostane. U Evropi se računa da ko nema 600 krmača ne treba ni da počinje da radi. A naši mali proizvođači bi to mogli ako bi se udružili i imali svoju klanicu i od kilograma žive vage napravili tri kilograma nove vrednosti“, ističe naš sagovornik.
U Evropi nemamo šta da tražimo
Tako bi, kaže, napravili gotov proizvod koji vredi najmanje tri puta više, a to bi bila skroz druga priča. On podseća da smo nekada imali više od 5.000 evra po hektaru godišnjeg prihoda, sada je to hiljadu evra, a trebalo bi, smatra, da prihodujemo 10.000 evra.
Ovako mali proizvođači u proseku sa devet krava po mlekarskom domaćinstvu to ne mogu. Onaj ko ima 50 ili 100 krmača ne ostaje mu ništa po jednom grlu, jer ima velike opšte troškove. Isto je i u svinjarstvu i u govedarstvu i mesnom i mlečnom. Zato on i jedini izlaz vidi u potpunoj promeni agrarne politike i kooperativnom, ili zadružnom pristupu koji će udružiti proizvođače koji će svako u svojoj oblasti imati i svoj prerađivački kapacitet.
Klanice zvrje prazne
Ovaj stručnjak podseća i na nemali broj klanica koje zvrje prazne i napuštene od Šida do Zrenjanina.
Prerađivačka industrija je, ako hoćemo da budemo produktivni neophodna proizvođačima. On ističe da je svetsko tržište surovo i da mi u Evropi sa mesom i mlekom nemamo šta da tražimo. Tamo je sve popunjeno, oni imaju tolike viškove i naše tržište je Azija i Afrika. Neće to biti ni Rusija, oni će nam još malo izvoziti svinjsko meso, ocena je Vidovića.