Četrnaestogodišnja Nađa Komaneči je u Montrealu postala prva gimnastičarka koja je na Igrama dobila čistu desetku.
U ovom sportu Rumunija je dugo prednjačila. Majkl Felps je u Pekingu osvojio osam zlatnih medalja.
Jedna, u trci na 100 metara delfin sa Miloradom Čavićem možda je i sporna. Ali, to ne umanjuje rezultat koji je teško dostižan. Felps je i apsolutni rekorder po ukupnom broju medalja, na četiri uzastopne Olimpijade osvojio ih je 28, od toga 23 zlata.
Milorad Čavić
© AFP 2023 / JOHN THYS
Pored pobednika, međutim, Olimpijske igre imaju i heroje koji to postaju zahvaljujući političkom kontekstu. Najčešće, to su oni pojedinci koji pobeđuju uprkos drugačijim težnjama sistema. Takve pobede se dugo pamte i prepričavaju, a vremenom prerastaju u legende.
Medalje protiv rasizma
Borba protiv rasizma važan je deo olimpizma. Američki atletičar Džesi Ovens je na Olimpiijskim igrama u Berlinu 1936. godine pobedio u četiri discipline – 100 i 200 metara, štafeti 4h100 i skoku udalj.
Hitlerove igre
Hitler je od Igara napravo spektakl, naravno, manje zbog sporta, a više zbog propagiranja nacionalsocijalizma i nemačkih uspeha.
Te godine Nemačka je organizovala i zimske olimpijske igre u Garmiš – Pertenkirhenu. U javnost je plasirana teza kako je Hitler besneo, razočaran time što jedan crnac postaje heroj Igara, te demonstrativno napustio stadion nakon pobede Ovensa u skoku udalj. Takva slika dugo je opstajala, nije bilo teško lepiti razne etikete Hitleru.
Međutim, sam Ovens ispričao je drugu verziju, pa i napomenuo kako mu je Hitler mahnuo dok je sa stadiona odlazio, a odlazio je zbog nekih drugih razloga.
Sa problemima zbog boje kože Ovens se susreo odmah po povratku u Sjedinjene Države. Američki predsednik Teodor Ruzvelt nije želeo da ga primi u Beloj kući, niti da mu čestita.
Sve se odigravalo u vremenu predizborne kampanje, a predsednik u trci za novim mandatom uplašio se reakcije birača iz južnih država. Džesi Ovens je bio heroj Olimpijskih igara u Berlinu, ali i crnac.
Svečano priznanje Muhamedu Aliju
Muhamedu Aliju je u Atalanti ponovo svečano uručena medalja osvojena 36 godina ranije i to u poluvremenu košarkaškog finala između Sjedinjenih Država i Jugoslavije.
Kao osamnaestogodišnjak, Ali je iznenađuje postao olimpijski prvak u Rimu 1960. u bokserskoj poluteškoj kategoriji.
Medalju je kasnije izgubio, a prema raširenoj legendi, koja nije istinita, po povratku kući i on je imao problema. Nakon što mu je zabranjen ulazak u restoran, po ovoj verziji, navodno je bacio medalju u reku Ohajo.
Ovakve priče podrgevala je primena zakona o rasnoj segregaciji. U Meksiko sitiju, 1968. godine, osvajači zlatne i bronzane medalje, američki atletičari Tomi Smit i Džon Karlos su na pobedničkom podijumu tokom intoniranja himne pognuli glave i ponosno digli pesnice u vazduh. Ova poruka je do danas ostala simbol borbe protiv rasizma u Sjedinjenim Državama.
Uporni Edi Edvards
Na sasvim drugačiji način, heroj zimskog sporta postao je britanski skakač Edi Edvards. Bio je uporan, uspeo je da sruši birokratske barijere, ispuni normu i protivno volji nacionalnog komiteta domogne se Kalgarija 1988. godine. Na igre je stigao bez opreme, pozajmili su mu je drugi učesnici, sa nekoliko desetina funti u džepu . Kasnije se saznalo da uopšte nije bio siguran hoće li se bezbedno prizemljiti. Veliki broj profesionalnih sportista zahtevao je posle toga da se uvedu strožiji kriterijumi za kvalifikacije, kako i drugi avanturisti ne bi pohrlili na olimpijska borilišta. Međunarodni olimpijski komitet im je izašao u susret, danas je u pojedinim disciplinama teže ostvariti olimpijsku normu nego potom osvojiti medalju.
Đokovićev primer
Iako neuporediv sa prethodnim pričama, slučaj Novaka Đokovića takođe je, u jednom delu ilustrativan, kada se govori o pojedincu i sistemu. Kako je koji rekord obarao, tako je pred Đokovića postavljan novi uslov.
I pored svega, onima koji upravljaju teniskim svetom i dalje je teško da prihvate kako u belom sportu najveći svih vremena može biti neko sa Balkana. U poslednjim upoređivanjima rezultata sa Federerom i Nadalom, najčešće se pored broja osvojenih grend slemova navodi i olimpijsko zlato.
Nadal ga je osvojio u Pekingu, Novak ga nema. I da ga je osvojio u Japanu pojavili bi se novi kriterijumi. Apsurdno, ali je tako. Apsolutnim pobednicima i najvećima svih vremena takav status obično se priznaje naknadno, kada završe karijere i kada postane jasno koliko je njihov rezultat veliki i nedostižan.