Olimpijski komitet Srbije uložio je prigovor, možda i zakasnelo reagovao, nisu se ni drugi zvanični organi pretrgli sa protestima, ali čak i da je preduzeta agilnija kampanja rezultat bi najverovatnije bio isti.
Tako je od nekada jedinstvenog, Jugoslovenskog olimpijskog komiteta, nastao i sedmi - zasebni. Inače, Međunarodni olimpijski komitet koji ima više članica nego Ujedinjene nacije, tokom istorije tražio je modalitete da omogući svim sportistima učešće na Igrama.
Zato se, na primer, nemački Sar koji se nalazio pod francuskom upravom, pojavio samostalno na Olimpijadi 1952. godine.
Tek naknadno su priključeni nemačkom timu. Predsednik Komiteta Tomas Bah proglasio pobedom sporta to što će, konačno, sportisti sa Kosova moći da nastupaju.
Najviše se isticao slučaj džudistkinje Majlinde Keljmendi.
Ona je opravdala očekivanja i u Riju osvojila zlato. I na sadašnjim Igrama u Tokiju džudistkinje sa Kosova osvojile su dva zlata.
Amerika i EU pozdravili odluku
Ipak, uprkos Bahovim obrazloženjima, bejasmo svedoci kako je politika direktno umešala svoje prste u donošenje ove odluke.
I Stejt dipartment i Evropska unija pozdravljali su ovakvo rešenje, jer su mislili da je to važan korak u procesu legitimizacije statusa lažne države Kosovo u međunarodnim odnosima, te da će im tako otvoriti put ka ostalim međunarodnim organizacijama.
Za Međunarodni olimpijski komitet (MOK) problem je u tome što, ako se koristi argumentacija Baha, onda bi u članstvo trebalo primiti i ostale teritorije sa spornim statusom, a to može da se pretvori u svašta.
Pre svega na političkom planu. Jer, zašto onda i sportisti iz Abhazije ili Južne Osetije nemaju istu mogućnost kao Majlinda Keljmendi? Zašto neki sportisti ostaju zatočenici politike i zamrznutih teritorijalnih konflikata?
Bronza Srbinu – za Ugarsku
Kada je o Srbiji reč, treba istaći kako je kralj Aleksandar Obrenović prisustvovao otvaranju Igara u Atini 1896. godine.
Momčilo Tapavica, Srbin iz Nadalja osvojio je bronzu u tenisu, ali je nastupao za reprezentaciju Ugarske.
Pod zastavom Srbije takmičari prvi put nastupaju u Stokholmu 1912. godine, u disciplinama trčanje na sto metara i maraton.
Legenda kaže da smo trebali imati još jednog maratonca koji se kvalifikovao, ali mu je kralj Petar uskratio sredstva za put ocenivši da nas ne može na pravi način predatavljati.
Možda je istina, možda samo legenda. Istina je u svakom slučaju da se nekada više pazilo koga šaljemo u svet da nas reprezentuje.
Danas živimo prema nekim drugačijim merilima. Uglavnom, kada se govori o Srbiji na Olimpijskim igrama, tradicija je duga i značajna. I na tu dugu tradiciju treba uvek podsećati.
Nije sve u medaljama. Niti je sve u prijemu Kosova u olimpijsku porodicu. Ali, postavlja se pitanje: a šta da rade naši takmičari ako dođe do susreta na tatamiju sa kosovskim?