Čovek koji je svojim košarkaškim znanjem zadužio tri zemlje, Srbiju, Nemačku i Španiju, vreme najviše voli da provodi u rodnom Pirotu, odakle je sve krenulo i kome se uvek vraća, a posle neuspeha srpskog tima u kvalifikacijama za Olimpijske igre u javnosti se pojavilo novo pitanje – da li će se Kari vratiti i na kormilo Srbije?
Nešto što je, bar prema nekim inicijalnim analizama, bilo problem Srbiji u kvalifikacionom krugu jeste nedostatak timske hemije.
I to je ono što je Pešić apostrofirao u razgovoru za Sputnjik, upitan za komentar individualnih uspeha koje su u protekloj sezoni ostvarili Vasilije Micić u Evropi i Nikola Jokić u Americi.
„Ja sam uvek više za timske uspehe, nego za individualna priznanja, kada recimo igra Novak Đoković, to mi je u redu jer je to individualni sport. Ipak, naravno da mi ne smetaju takve nagrade kada je naš sport u pitanju, pogotovo kada se radi o našim igračima“, naveo je Pešić.
Posebna tema posle neuspeha Srbije bila je partija Micića u finalu kvalifikacija, kada je na terenu proveo svega 14 minuta, kako je Sputnjik preneo – zbog pucanja mišića, što je najbolji igrač Evrope potvrdio i u kasnijoj izjavi.
Micića Pešić veoma dobro poznaje.
„Pratim ga već dugo godina, bio je kod mene u Minhenu u svom prvom profesionalnom izazovu koji je imao u svojoj karijeri. Posebno mi je drago zbog njega jer je on jedan vrlo dobar momak, posvećen, verovao je u sebe. On i preko leta dolazi u Minhen i trenira ovde, ima posvećenost koja je za divljenje i koja treba da posluži našim mladim igračima da znaju da nema prečice do uspeha, to je proizvod jednog velikog rada i ogromne posvećenosti“.
Ono što je obeležilo ovo reprezentativno leto je i veliki broj otkaza i povreda, a spremnost na ekstremne napore odvaja vrhunske od prosečnih, što dobro zna Pešić, koji je kroz godine trenirao veliki broj ogromnih zvezdi evropske i svetske košarke.
„Talenat je nešto što je urođeno, ali je sve ostalo jedan ogroman rad i posvećenost. To je ono što je za vrhunske igrače karakteristično, odricanje od mnogih stvari koje njihova generacija ima. Ali, oni za to dobijaju jednu ogromnu satisfakciju jer su se opredelili za sport“.
Najveća satisfakcija, bar je tako bilo kroz istoriju, dolazi kroz reprezentativne uspehe.
„Reprezentacija je uvek bila pokretač popularnosti sporta, posebno u Srbiji, uspesi reprezentacije su uvek bili na prvom mestu, a sada imamo i individualne rezultate što je veoma važno u stvaranju interesovanja mladih za bavljenje košarkom. To su im pravi uzori“, navodi Pešić.
Uzorima, nažalost, ne možemo smatrati aktuelnu generaciju srpskih košarkaša – jednostavno neuspeh u kvalifikacijama za Olimpijske igre je jasan razlog za to, a kao glavni uzrok svega je, čini se, bio nedostatak pobedničkog mentaliteta.
„Velika je razlika između tog pobedničkog mentaliteta koji imaju vrhunski i ostali igrači, razlika je u tome što oni imaju tu unutrašnju motivaciju. Jednostavno, ti na njih možeš da utičeš, da im pomogneš u motivaciji, ali oni imaju tu unutrašnju motivaciju koja je praktično takva da svaki negativni, a ponekad i pozitivni uticaj, ne daju rezultate. Oni su sami rešili, imaju urođenu unutrašnju motivaciju, i oni guraju prema tom cilju koji su postavili“, istakao je Pešić.
Uz to, srpsku košarku je kroz decenije krasio sportski „vic“, sposobnost da „proda fore i fazone“ sa basketa, iz školskog dvorišta – sve što može da stane u čuvenu Pešićevu krilaticu iz nekadašnje reklame, kada je upitao okupljenu decu, noseći košarkašku loptu u rukama – „hoćete li da se igramo?“
„Mi smo vrlo talentovana nacija u sportovima na malom prostoru, zato što od malena, doduše sve se promenilo iz mog vremena do sada, ali sigurno je da taj „ulični basket“ ili školski basket, razvija tu kreativnost donošenja brzih odluka na malom prostoru. To je nešto što je karakteristično i za nas i za španske igrače. Kod nas je malo drugačije što je nama košarka više od igre, jeste zabava, ali jeste i borba za egzistenciju, borba za dokazivanje... Tu ne treba zaboraviti specifičan način selekcije i metodiku treninga koju naši treneri imaju, i ona je jedinstvena na svetu. Ona u svakom slučaju utiče vrlo bitno, taj osećaj ko ide napred, ko ne može da bude vrhunski, i način treninga, metodika, to je nešto što je različito od ostalih zemalja u kojima sam ja bio“.
A bio je u Nemačkoj, Španiji...
„Oni su nekako nedorečeni, zato što je njima sport mnogo više zabava, što na kraju krajeva mora da bude, kod njih je više uživanje nego ozbiljnost, nije posvećenost do kraja. Kod nas su vrhunski igrači do kraja posvećeni. Sve se menja, život se menja, pa se i odnos prema sportu i košarci menja. Mi nismo sami, nego smo svima blizu, i oni su nama blizu, i taj uticaj postoji, i negativan i pozitivan. Ja bih za Špance rekao da su i oni isto tako vrlo uspešni, vrlo talentovani, imaju dobru školu. Ali opet to nije tolika posvećenost, i neka veća upornost i hrabrost koja karakteriše naše vrhunske igrače. Mi imamo mnogo izuzetnih, talentovanih igrača, koji su čak i draftovani, a nema ih više nigde. Igrači koji su prerano proglašavani kao vrhunski talenti, mnogo veći nego što su to recimo bili Vasa i Jokić, ali danas ih nema. Ili ih ima, ali nisu taj ogroman talenat i očekivanja pretvorili u kvalitet. Na to ima uticaja puno stvari. Kad kupite moju knjigu jednog dana, onda ćete sve da pročitate“, zaključio je Pešić uz osmeh.