Možda bi činjenica da neka ekipa ima niz od šest trijumfa bila i veća vest u nekoj drugoj ligi i za neki drugi drugim klubom, ali u srpskom fudbalu i državi Srbiji to ima gotovo nimali značaj.
Razlog tome je činjenica da Crvenazvezda dominira Superligom Srbije još od 2017. godine i Partizanove spektakularno osvojene duple krune.
Ideja evropskog Partizana SavaMiloševića i MilanaĐuričića ostala je u glibu domaće najvažnije sporedne stvari, dodatno osakaćene već hroničnim pandemijskim okolnostima i neminovnom finansijskom krizom koja utiče na sve okolnosti u klubu.
Deluje kao da je Partizan "pre sto godina" igrao pred punim stadionom protiv Mančester junajteda, ali se to desilo, zaista pre samo godinu dana, ali je naredni period bio prepun svega i svačega, što daje mučan utisak i osećaj da sve traje predugo.
Promena trenera, potresi u klubu, odijum javnosti, sukobi ličnog, interesnog ili karakternog tipa...
Sve to je igre Partizana stavilo u drugi plan, pa i fakat da je koliko-toliko uspeo da spasi sezonu koja je pretila da se pretvori u onu koja ga je ostavila van dve najbolje ekipe u državi.
Slaba je uteha što je su crno-beli sada u poziciji da se nađu iza večitog rivala, ali se bar pobeđuje - i to na način nesvojstven Partizanu.
U prethodnim godinama su se ljubitelji kluba iz Humske mogli radovati briljantnim golgeterskim predstavama različitih igrača, ubitačan tandem UrošĐurđević - Leonardo pratio je ubica golmana RikardoGomeš, dok je poseban začin svojim blesavim stilom dao UmarSadik.
Sada nema nikoga od njih, Žan-KlodBajebek je i dalje nespreman, FilipHolender nije klasičan špic, dok NikolaŠtulić tek treba da potvrdi da je zreo za crno-belu „devetku“, iako se čini da ima dobar golgeterski njuh.
Sada, Partizan nije u poziciji da igra na gol više, iako mu se nedavno „otvorilo“ protiv TSC iz Bačke Topole te je mogao da broji do četiri pogotka.
Ukupan skor od 36 golova na 17 utakmica je za čak 12 manji od onog koji je sakupila Crvenazvezda, identičan je sa učinkom četvrtoplasiranog Čukaričkog i tek za jedan bolji od broja golova fudbalera Spartaka iz Subotice.
Partizanu glavu iznad vode drži odbrana, toliko kritikovana i sklona kiksevima u godinama koje su za nama.
Nikako to nije elitni skup pojedinaca, nema tu više ljudi kalibra NikoleMilenkovića, standardnog reprezentavca i budućeg njegovog partnera StrahinjePavlovića, ali su tu igrači koji jednostavno završavaju posao.
Kuriozitet u odnosu na sve prethodne godine je golmanska pozicija, na kojoj je neprikosnoven bio VladimirStojković, kapiten i prvi glas u timu.
Razlog tome su dve okolnosti.
Najpre, Superliga je pred početak sezone uvela kontroverzno pravilo o nužnosti da se u timu u svakom trenutku nađu dva igrača mlađa od 21 godine sa srpskim državljanstvom, što je Partizan, u finalnim nedeljama Miloševićevog boravka u klubu, morao da ispuni kroz ubacivanje nominalno drugog rezervnog golmana AleksandraPopovića.
Pojavio se na deset uzastopnih utakmica, na dve je primio po tri gola, dolazak trenera Stanojevića je značio i povratak Stojkovića, ali 21-godišnjak može da se pohvali da je na šest od 11 mečeva ostao nesavladan.
Sekundarno, ali nimalo nevažno, viruskorona je kapitena i 16 godina starijeg golmana Stojkovića ograničio na svega četiri meča od momenta povratka u startnu postavu, pa je priliku dobio još jedan njegov kolega.
NemanjaStevanović je ponovo bio na korak da napusti klub, delovalo je da će ovoga puta doći do konačnog rastanka, ali je ipak odlučio da sačeka šansu.
Momak koji je reputaciju stekao u domaćem prvenstvu nije u Partizanu nikada došao do pozicije da bude prvi izbor, ali je praktično uvek opravdao poverenje.
Četiri puta se našao u timu crno-belih, na tri meča je ostao nesavladan i ukupno je primio svega jedan pogodak - i to od Spartaka, četvrte najefikasnije ekipe lige.
Sve u svemu, Partizan je na 20 utakmica u sezoni promenio tri golmana i na svega sedam je dozvolio rivalima da ubace loptu u mrežu, a sve to je kao rezultat donelo i šest uzastopnih pobeda.
Ipak, porazi su praktično odredile sudbinu Partizana u ovoj sezoni - da juri poziciju drugog i da se pomiri sa činjenicom da će u narednoj sezoni morati da se zadovolji pokušajem da se plasira u treći rang evropskog fudbala, Ligu konferencija.
Vredi istaći da su crno-beli imali tri aktivna golmana u sezoni kada su nastupali u Ligišampiona, 2003. godine i tada su se liniji smenjivali IvicaKralj, RadovanRadaković i ĐorđePantić, koji je tri godine kasnije delio rukavice sa ispodprosečnim kolegama NikolasomAsprogenisom i SafetomJahićem.
► „Maradona igra lepo za oko, znaš, ali Rosi je tu rešavao utakmice“