Samo nekoliko nedelja zaredom nam je pokazalo koliko je teško podnositi neka od ograničenja. Ali postoje profesije za koje je „izolacija“ sastavni deo posla.
Romantika i svakodnevica
Aleksandra Bukasa je uvek privlačila priroda. U školi se već bavio planinarenjem. Kada je došlo vreme da izabere buduću profesiju nije imao sumnji. Postao je geolog.
Najmanje dva, tri meseca godišnje Aleksandar zamenjuje lepotu arhitekture Sankt Peterburga divljim prostranstvima tundre, a stan sa centralnim grejanjem na platnenim šatorom i grejalicom. Svi geolozi raduju se ekspedicijama koje se održavaju samo leti.
Aleksandar Bukas, geolog
„Prelazimo na novo mesto. Ovde nema ljudi, samo vetar, planine, kamenje, šum tundre i polarne lisice koje trče okolo. Fokusiraš se na sve ovo i nikad kraja radosti. Postoji tehnika koja nas prevozi, kao i pokretna radio stanica i satelitski telefoni za hitne pozive i komunikaciju sa institutom. Uveče čak ima i svetlosti zahvaljujući generatoru. U slobodno vreme gledamo filmove ili čitamo knjige“.
Ali oduševljenje romantikom slobodnog života brzo prolazi i svakog dana je sve teže ignorisati neudobnost.
„U petoj ili šestoj nedelji dolazi do prelomnog trenutka. Želiš sve da prekineš, nagomilava se umor, sve prelazi u rutinu i počinje da ti nedostaje kuća. U tom trenutku počinješ da ceniš ono što u gradu uzimaš zdravo za gotovo. Tamo bez obzira na vremenske prilike, uskoro ćeš biti kod kuće, istuširaćeš se toplom vodom, obući ćeš suvu odeću, imaćeš ukusan obrok i leći ćeš u mekani krevet. Ovde moraš prvo da preko planina i kroz mrak stigneš do logora, zatim da naložiš vatru, i tek onda da spremiš da jedeš. Hrana isto može dosaditi: gulaš, pirinač, heljda, testenina“.
Kako se umor nagomilava, sve je teže izgraditi dobre odnose u timu. Tundra je naravno velika, ali otići daleko od onog ko vas je uvredio nećete moći.
„Najčešće dolazi do sukoba zbog nekih svakodnevnih stvari. Da bi se to izbeglo tokom ekspedicije pomaže pravilna organizacija dana i raspored obaveza: jedna osoba se bavi drvima, druga vodom, treća kuva, a neko čisti. Ako se pojave pitanja, trudimo se da ih odmah rešimo i nađemo odgovor koji će biti u interesu svih. Kada su spoljašnji problemi rešeni, lakše je nositi se sa unutrašnjim.
Kad prevaziđete ovaj „krizni trenutak“, tada je već lakše. Sećate se da rešavate zanimljive probleme, da se bavite onim čime se malo ljudi bavi i da se nalazite na mestima gde niko nije bio“.
Zemlja, prijem
Dan i noć se smenjuju jednom u 45 minuta. Nema smisla orijentisati se po njima, i zato se život fokusira na to koliko je sati. Ovde skoro i da nema mirisa. Konstantna buka na nivou od 69 do 75 decibela (nešto između frižidera i usisivača) ne izaziva bes, već smiruje jer to znači da sva oprema radi ispravno. Sve je ovo sastavni deo života astronauta. Kao i život u zatvorenom prostoru tokom mnogih meseci.
Sergej Rjazanski, astronaut, heroj Ruske Federacije
„Izolacija je uobičajena pojava za astronaute. Nalazimo se u karantinu dve nedelje pre starta, tokom eksperimenata i ispitivanja i tokom samog leta. Glavno je organizovati svakodnevicu i baviti se različitim aktivnostima, jer monotonija brzo ubija svako dobro raspoloženje“.
Za Sergeja je pored sporta, kojim svakim astronaut treba da se bavi, izvor dobrog raspoloženja postala strast prema fotografiji. Tokom letova uspeo je da napravi više od 300 000 fotografija. Na njima se mogu videti snežno beli vrhovi planina, zlatna prostranstva pustinja i tako dalje.
„Nedostaje mi druženje sa prijateljima i porodicom, nova lica, miris proleća i cveća. Na zemlji to ne cenite previše, ali u svemiru odmah shvatate kako vam sve to nedostaje. Naravno da znamo sa čime se suočavamo i u kakvim uslovima radimo, ali ponekad se pojavljuje misao o tome kako, na primer, želite da se vidite sa prijateljima.“
Na modernim svemirskim stanicama putem satelita možete nazvati bilo koji broj i popričati sa porodicom. Obično se jednom nedeljno preko posebnih servera organizuje Skajp konferencija sa porodicom. Možete se videti, pa čak i provesti ekskurziju po stanici.
„Naravno da pola godine, a sada i više, svakodnevnog napornog rada praktično bez slobodnih dana, nije lako. Ali sa druge strane, svaki put osetimo duhovni polet. Radili smo, dobro smo odradili posao i sada možemo odmoriti i provesti vreme sa porodicom, a onda nazad u bitku!“
Sam sa sobom
Da bi se „odvojila od zemlje“, Aljona Bartužis je trebalo samo da dođe na morsku hidrometeorološku stanicu MG-2, na severu Rusije. Odavde je civilizacija udaljena 200 kilometara u bilo kom pravcu. Zimi do stanice možete doći motornim sankama ili terenskim vozilom, a leti brodom. Jednom godišnje on isporučuje rezerve i radnike meteorološku stanicu.
Aljona Bartužis, meteorolog
„Radila sam tamo kao meteorolog od februara 2016. godine do decembra 2017. Sećam se kako su me doveli do stanice. Bili smo na motornim sankama, strašna snežna oluja oko nas i putovali smo sedam sati! Zaustavljali smo se kod odgajivača severnih jelena i pili čaj. Kada smo konačno stigli, pala sam sa nogu i legla da spavam. Nisam odmah bila svesna toga da sam odsečena od civilizacije.“
„Život na stanici praktično se ne razlikuje od sela: peć, drva, ugalj, kupatilo, pranje stvari ručno. Jedina razlika je u tome što se voda mora izvlačiti topljenjem snega. Dobro je što ga ovde ima u izobilju. Imamo čak i internet. Istina je da meteorolozi ponekad mogu da ostanu i nekoliko meseci bez interneta“.
„Jednom sam morala da ostanem sama na čitavom poluostrvu četiri dana. Bile su takve okolnosti da su svi otišli. Bila je neverovatna mećava i vidljivost na tri metra maksimum. Nije radio internet, ni televizijska antena ni radio stanica. Ali moramo registrovati sve. Pas me vodio do određene platforme, jer je iz kuće nisam videla, i postojao je rizik da se neću moći vratiti nazad“.
„U toku noći je prestao da radi generator i ostala sam skroz bez struje. Bila je polarna noć kada je 23 sata mrak, a neverovatna mećava nije prestajala. Generator je bio napolju i da bi se saznao uzrok kvara trebalo ga je doneti u toplu prostoriju. On je težak 100 kilograma, a ja 50. Kičma me je bolela, a generator nisam ni uspela da popravim. Da bih ostala smirena dok ne dođu kolege pomagao mi je topli čaj, mačak i to što sam znala da imam dovoljno zaliha drva, hrane i vode“.
Ovakvi slučajevi su ipak retkost. Najčešće su dani slični i upravo to je za mnoge nepremostivi test.
„Ja sam optimista i zato mi nije bilo teško da nađem prednosti takvog života. Tamo sam osetila slobodu i kao da sam opet upoznala sebe. Poželela bih svakome da prođe kroz to“.