Što implicira da među Srbima ima boljih, pametnijih i sposobnijih, kao što su na primer oni koji su isporučili Radovana. Gde bi nam kraj bio da su nas takvi vodili!? Gde bi nam kraj bio da nas takvi danas vode!?
Samo što od tih i takvih teško možete čuti odgovor na pitanje: a šta bi njihova politika bila početkom devedesetih? Znaju li išta o tadašnjim okolnostima? Jesu li upoznati sa činjenicama?
Prvo, valja podsetiti da se Radovan nevoljno prihvatio prvog mesta u Srpskoj demokratskoj stranci. Takvu ambiciju nije pokazivao. Postao je predsednik tek pošto je dvoje drugih tu funkciju odbilo. Videlo se tada da sledi teška borba sa neizvesnim ishodom, malo ih je bilo spremnih da ponesu teret.
Kasnije se to ponovilo još nekolikim političarima u Srbiji. Videlo se i 1998. godine šta nam je „namenjeno“, kao i recimo 2006, kada smo pregovarali sa Ahtisarijem. Prihvatiti ulogu koju je istorija namenila, ma koliko ona neugodna bila, nije lako.
Oni koji su isporučili Radovana nisu baš i najpozvaniji da o njemu govore. Uostalom, neka ne budu lenji, neka pretresu malo danas dostupnu istorijsku građu, porazgovaraju sa i dalje živim svedocima tadašnjih dešavanja, pa stvari sagledaju i iz drugog ugla. Radovan nikako nije „najgori među nama“.
Drugo, Radovan je oberučke prihvatio predlog Adila Zulfikarpašića da se o uređenju muslimansko-srpskih odnosa razgovora. Muhamed Filipović je gromoglasno najavio kako je postignut istorijski sporazum. Kolebljivi Izetbegović se u poslednjem trenutku predomislio, po svemu sudeći na nagovor Tuđmana. Tada kreće priča o referendumu, unitarnoj BiH kao „državi bošnjačkog naroda“ i svemu što je tu ideju pratilo.
I u takvim okolnostima Radovan pokušava da sačuva mir, prihvata neminovnost Badinterovih principa, odlazi u Lisabon i potpisuje Karington–Kutiljerov plan. Kakva priča o „Velikoj Srbiji“ i ostalim glupostima!
Potpisivanje Lisabonskog sporazuma to najbolje demantuje. Ali se Izetbegović opet predomislio, povukao potpis i tako minirao mirovni proces. Rat se više nije mogao izbeći.
Kakvu politiku voditi u takvim vremenima? Šta predložiti? Koje i kakve ciljeve pred sebe postaviti? Bez sagledavanja šire slike nemoguće je razumeti šta se tada uopšte dešavalo, a kamoli osuđivati politiku koja je vođena.
Treće, ne može se pronaći nijedna odluka predsednika Republike Srpske kojom se naređuju ubistva, progoni ili neka druga aktivnost povezana sa „genocidnim namerama“.
Da tako nešto postoji, haško tužilaštvo bi sa tim mahalo još odavno, drugačije bi tekao i proces koji je vodio Međunarodni sud pravde nakon tužbe muslimansko-hrvatskog dela BiH protiv SRJ.
Genocid mora biti organizovan, sprovođen od vrha nadole, koristeći svu snagu institucija, zasnovan na nedvosmislenim naredbama. Najveći zagovornici Radovanove „genocidnosti“ ujedno su i najveći kritičari (ne)organizovanosti sistema i Srpske i Srbije. Kako nekada, tako i sada.
Kako sprovesti genocid od strane jednog neorganizovanog sistema? Zločina je bilo, oko toga nema spora, ali ih je nemoguće nazvati genocidom.
Četvrto, ako se govori o „komandnoj odgovornosti“ ili uopšte neophodnosti kažnjavanja političkog rukovodstva, onda se ne može bežati od političkog konteksta. Kako smo videli, takva kontekstualnost nameće da za zločine onda moraju odgovarati svi koji su u sistemu donosili odluke ili na drugi način svojim uticajem kreirali određena rešenja.
Da, morale su biti podignute optužnice i protiv Alije Izetbegovića i protiv Franje Tuđmana, istovetno kada i protiv Radovana. Kao i protiv još nekoliko tadašnjih funkcionera u Sarajevu. Selektivna pravda ne pomaže pomirenju. Naprotiv, ona je akcelerator novih kriza. U krajnjoj liniji, sve žrtve zaslužuju pravdu.
Peto, rad Haškog tribunala u određenoj meri postaje groteskan. Haradinaj je oslobođen pošto nije imao ko da svedoči protiv njega. Zato što su svi svedoci pobijeni. Orić je i pored svedočanstava oslobođen, a dokazni materijal iz slučaja „Žuta kuća“ je em neprofesionalno sakupljan, em je i sakupljeno uništeno.
Radovan nikoga nije ubio, nije nikoga zlostavljao, polivao živim krečom, nije trgovao organima, organizovao otmice. Hag nije mesto za isterivanje pravde, izgubio je legitimitet.
Šesto, pozivati se na javne istupe političara, pa to povezivati sa najgorim mogućim posledicama koje su usledile, može se u kafanskim raspravama, ali ne i u ovakvim složenim sudskim procesima. Obrazlagati presudu na takav način nije ozbiljno.
U izjavama političari i greše i lažu, to je često i pitanje taktike i političkog pritiska na drugu stranu, ako su verodostojne, onda se njima eventualno nešto nagoveštava. Odluke, utemeljene na ustavu i zakonima, strategije ili konkretni planovi proizvode posledice.
Treba li podsećati kako je pokojni Helmut Kol izjavio da Srbi mogu da se „podave u sopstvenom smradu“, dok je Toni Bler smatrao kako „rat protiv Srba nije više samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva“.
Ako bi primenjivali metodologiju Haškog tribunala i široko tumačenje principa komandne odgovornosti, uz povezivanje ovih i ovakvih izjava sa bombardovanjem osiromašenim uranijumom, povećavanjem broja kancerogenih oboljenja u Srbiji, i uz dva-tri svedoka koja bi mogla još i da dodaju šta su dotični govorili na zatvorenim sastancima, za koje zlodelo i na koliko godina bi bili osuđeni ljudi poput Kola i Blera?
I nisu njih dvojica jedini. Dugačka je ta lista.
O srpskoj odgovornosti za sve što nam se dešavalo moramo govoriti. Od te teme ne treba bežati. Ali istovremeno, ovakva presuda Radovanu Karadžiću mora se osporavati. Ona je debelo, možda čak i isključivo – politički motivisana.
Na ovakav način se delovanje jednog međunarodnog suda, osnovanog od strane UN, upodobljava istorijskoj slici koju nameću zapadne sile. Sa ciljem da ta slika postane jedina istorijska istina.
Braniti Hag i presudu Radovanu nije ništa drugo do prihvatiti ulogu onog Lenjinovog „korisnog idiota“, namenjenog u konkretnom slučaju nametanju predstave o tome kako su Srbi jedini krivci za sve što se u Jugoslaviji dešavalo devedesetih godina. A u toj predstavi, Radovan je ključna figura. Novi Hitler, nečovek, monstruozni zločinac.
Niti se može govoriti kako su Srbi isključivi krivci, niti se navedeno može spočitavati Karadžiću. Sada tovariti na Radovanova leđa nekakvo dugoročno planiranje oružanog sukoba, proglašavati ga jedinim uzrokom nesretnih dešavanja u BiH nije u redu. Tako nešto nije ni tačno.
I baš zato se presuda mora osporavati. Tako se vodi borba za istorijsku istinu, bije bitka za utvrđivanje činjenica, to je način za označavanje svih krivaca i omogućavanje „pravde za sve žrtve“. Ma koje nacionalnosti ili vere bile. Ako Hagu nije stalo do istine, nama jeste.