Pisac koji je postao odrednica mnogih svetskih antologija, ali i obavezne lektire za studente komparativne književnosti na nekoliko američkih univerziteta, počasni građanin Osla i nosilac danskog Viteškog ordena, Grozdana Olujić je, zahvaljujući smrti, ponovo dospela u žižu javnosti.
Nije to uradilo ponovljeno izdanje „Afričke ljubičice“, zbirke priča koja joj je obezbedila večno trajanje u nizu svetskih antologija, nije ni zbog ponovo štampane „Igre“ ovenčane nagradom na konkursu za najbolju svetsku priču u Arnsbergu… Zaboravili smo i da je bila tek studentkinja kada je objavila prvi roman i odmah nazvana „književnom bombom“.
„Malo je pisaca koji su tako ostali dosledni sebi, koji su tako sledili svoj moralni imperativ“, reči su kolega kojima je ispraćena u Aleju zaslužnih građana.
Da li je vest o odlasku Grozdane Olujić dobar trenutak da preispitamo mesto njenog dela u srpskoj književnosti, da možda utvrdimo gde smo pogrešili, ili – gde smo se ogrešili?
„Grozdana Olujić je u srpskoj književnosti i obrazovanju mnogo više situirana kao autor bajki, kojima je uspela da uđe u čitalačku svest mnogih generacija. Ali su, za razliku od toga, mnogi aspekti onoga čime se bavila ostali na margini. Da bismo skrenuli pažnju na značaj njenog dela, objavili smo njene sabrane romane“, kaže profesorka Zorana Opačić, predsednik uređivačkog odbora Sabranih romana Grozdane Olujić, objavljenih krajem prošle godine u izdanju SKZ i kuće „Partenon“.
Podsetivši da je pored romana Olujićeva pisala i odlične priče, eseje, da je pravila antologije, prevodila, i u jednom smislu bila građanin sveta, Zorana Opačić kaže i da je bila jedan od naših najprevođenijih pisaca, istovremeno čvrsto situirana u nacionalno biće kulture.
„Poštovala je i volela srpsku kulturu i uopšte slovensku književnost. Govorila je nekoliko stranih jezika, još u detinjstvu naučila je ruski kao maternji. Osim njega, govorila je i francuski, studirala je engleski…“
Munjevit razvoj karijere i munjevit prekid, tako dr Opačić opisuje nagli prodor Grozdane Olujić u književno stvaralaštvo koji je dvadesettrogodišnjoj studentkinji engleskog jezika obećavao blistavu spisateljsku budućnost. Roman „Izlet u nebo“ adaptiran je i za pozorište, a malo potom je pretočen u film. Očekivani trijumf ipak je izostao…
„Kada je sa romanom ’Izlet u nebo‘ pobedila na anonimnom konkursu, članovi žirija među kojima su bila neka od najeminentnijih imena, bili su šokirani kada su shvatili da je reč o mladoj devojci koja tako dobro piše. Brzo su po dva njena prva romana snimljeni i filmovi. Ali tada su se javili brojni književni kritičari i usledio je ideološki progon“, kaže dr Opačić.
Razloge za, kako kaže, sistematsku marginalizaciju koja je usledila, Opačićeva vidi u načinu na koji je Grozdana Olujić prikazivala aktuelnu stvarnost zemlje.
„To je stvarnost zemlje koja se oporavlja od rata, ali i stvarnost u kojoj mladi ljudi preispituju vrednosti koje im se predočavaju kao jedine – a to su bile socijalističke vrednosti. A kako tip njene junakinje nije bio uobičajena poželjna promoterka socijalističkih vrednosti, krenula je hajka. Objavljivani su mnogi tekstovi poput ’Izlet samo do periferije‘. Paradoksalno je da je u isto vreme Grozdana prepoznata kao svež talentovani pisac iza gvozdene zavese i to je možda bio jedan od razloga što su talenat i kvalitet njene proze odjeknuli u čitavom svetu“, podseća Zorana Opačić.
Naša sagovornica se seća da joj je književnica pokazivala fascikle sa isečcima i prikazima svojih romana, među kojima su tekstovi iz nekih od najčuvenijih dnevnih i književnih novina, poput „Njujork tajmsa“.
„Ti tekstovi govore o novoj književnoj bombi koja se pojavila i odjeknula početkom šezdesetih“.
I dok je Grozdani Olujić umetnička uverljivost, uz kritički ton prema sistemu iz kog dolazi, obezbeđivala poziciju u svetskoj kritici i recepciji, u zemlji njenoga jezika sve je izgledalo drugačije. Uz kuriozitet da je samo u jednoj deceniji objavila četiri romana, sledi i podatak da peti — nije smela da objavi. On se pojavio tek pola veka kasnije, 2017. godine.
„Govorila: ’Imam roman o dečaku čije je detinjstvo ukrao rat, ali nije vreme da se objavi‘“, seća se profesorka Opačić. „Grozdana je verovala da je pozicija mladih ljudi u svim vremenima ista: oni se bune, preispituju svet u koji stupaju, ne pristaju na servirane istine. Društvo u koje stupaju uvek im je malo tuđe, malo protivrečno, licemerno. Imala je veliko umeće da prikaže slojevitost ljudske prirode, maestralno je portretisala svoje književne junake. Pritom, to nije uvek lepa slika stvarnosti. Olujićeva često govori o mladim ljudima koji stradaju u toj beskompromisnoj borbi da postignu sreću, ostvare ideale i pronađu smisao. Ali istovremeno, govori o važnosti potrebe da se boriš za svoj identitet i za uverenja, kakva god ona bila.“
I Ninova nagrada, osvojena za roman „Glasovi u vetru“, izazvala je različite reakcije i podeljena mišljenja. Iako tek treća žena ovenčana najprestižnijom domaćom nagradom za roman, ipak je, po ukupnom stavu književnih moćnika koji „mere i seku“, ostala bez potpunog priznanja.
„Posle svih tih napada Grozdana Olujić se povukla i godinama nije ništa objavljivala. Oni ideološki napadi s početka snažno su uticali na njenu poziciju u književnoj istoriji. Kada pogledate neke od najvažnijih pregleda naše proze 20. veka, vidite reflekse istih rečenica iz ideoloških kritika iz 60- ih godina. Bukvalno su preuzimane. Ti napadi su je izmestili iz centra književnih zbivanja“, konstatuje dr Opačić, ali dodaje i da veruje u brzu revalorizaciju ovog značajnog književnog dela:
„Nedavno je održan okrugli sto o romanu ’Preživeti do sutra‘ i sada će se ti radovi – a na njemu je učestvovalo mnogo mladih proučavalaca — pojaviti u tematskom broju naučnog časopisa posvećenog tom romanu. Verujem da je to početak prevrednovanja romaneskne proze Grozdane Olujić. Važno je da su ti mladi tumači počeli ponovo da čitaju njeno delo, što će, verujem pokrenuti i tu novu vrstu njegovog situiranja u srpsku književnost.“