Tako je i kada govorimo o broju Albanaca koji žive na teritoriji naše južne pokrajine. U većini „kosovskih polemika“ koje se u Srbiji vode, zagovornici popustljivijeg stava uobičajeno pitaju — a šta bismo mi sa dva miliona Albanaca?
Tu tezu o „dva miliona“ izgovorila je u poslednjih četvrt veka čitava brigada novinara, političara, analitičara i drugih javnih delatnika, a da uopšte nije jasno odakle su se pojavila ta „dva miliona“.
Uostalom, kada o populaciji Kosova i Metohije polemišu čak i oni Albanci kojima nedostaje kritičkih pogleda i preispitivanja izgovorenog, najčešće navode nešto niže brojke. Pretpostavljam da je, kako to obično biva, politička čaršija uzela odnekud poluinformaciju zdravo za gotovo i potom je eksploatiše ne ulazeći u njenu verodostojnost.
Profesor Hivzi Islami, koji je kasnije dogurao i do predsednika kosovske Akademije nauka, sredinom devedesetih je procenjivao rast albanskog stanovišta. On je došao do zaključka da će 2001. na KiM živeti – 2,4 miliona, a onda redom, 2011 – 2,89 miliona, a 2021. neverovatnih 3,36 miliona stanovnika. Sjajno!
Njegova procena temeljila se na stopama rasta nataliteta među kosovskim Albancima početkom sedamdesetih godina, koju je autor jednostavno preslikao, prekopirao na buduće decenije i tako izračunao da će doći do eksponencijalnog rasta. Ovakva kriva ekstrapolacija dala je jedan potpuno pogrešan račun, koji su, nažalost, uzimali za ozbiljno i pojedini političari i novinari, kako u inostranstvu, tako i u Srbiji.
Albansko stanovništvo uporno bojkotuje popise od 1961. godine. U odsustvu egzaktnih podataka vršene su procene, šarolike i po indikatorima koji su praćeni i po krajnjim rezultatima, pa se o njihovoj reprezentativnosti i te kako može polemisati.
Nakon pola veka nevršenja popisa na jednoj teritoriji u Evropi, što je vest samo po sebi, tek aprila 2011. godine taj proces je ponovo izveden, i tada je prezentovano da na toj teritoriji živi 1,66 miliona žitelja albanske nacionalnosti.
E sad, i o ovome se mora polemisati. Prvo, dolaskom NATO-a na Kosovo i Metohiju leta 1999. godine otvorene su granice ka Albaniji i Severnoj Makedoniji, uz obrazloženje da se tako ubrzava povratak izbeglica. Ustanovljena je i praksa da su dovoljna dva svedoka da potvrde prethodno boravište i Unmik je izdavao dokumenta. Otprilike kao 1945. godine. Ko je tu sve došao iz Kjukeša, Tropoje, Bajram Curija ili Tetova i Gostivara i prijavio se za stanovnika Kosova i Metohije – nikada nećemo utvrditi. Kao što nećemo utvrditi ni ko se vratio u matičnu zemlju. Svojevremeno je tamo 2002. godine Nebojša Čović insistirao kod OEBS-a da se organizuje istovremeni popis u Albaniji, Makedoniji i SR Jugoslaviji uključujući KiM, da sravnimo podatke i dođemo do nekih realnih brojki, ali ovi nisu pokazali čak ni deklarativnu zainteresovanost za tako nešto.
Drugo, broj Albanaca kojim se trenutno manipuliše uopšte ne korespondira sa nekim drugim pokazateljima koje publikuje Agencija za statistiku Kosova. Kada, na primer, pogledamo potrošnju električne energije, potrošnju goriva (benzin, dizel i TNG), broj domaćinstava, visinu štednje fizičkih lica u bankama ili broj đaka, uočavamo velike nelogičnosti.
I što je značajno, svi ti parametri su mnogo niži nego drugde u okruženju. Potrošnja goriva iznosi 4,32 barela na hiljadu ljudi, što je u rangu Šri Lanke, Angole i Bolivije. Sumnjam, pošto je, kao i drugde na Balkanu, i među Albancima posedovanje automobila i bezrazložno vozikanje postalo „više od potrebe“. Zakrčeni putevi gdegod da krenete Kosovom, kao i dnevne gužve na ulicama Prištine ukazuju da je stvarnost nešto drugačija.
Prosek ukupne potrošnje električne energije po domaćinstvu na KiM je oko 2.800 KV/č, dok je to u ostatku Srbije blizu 4.300, a u Crnoj Gori čak 4.600. Tačno je da se struja u centralnoj Srbi arči kao retko gde u Evropi, ali je tačno i da 250.000 domaćinstava koristi gas kao primarni energent, da Kosovo baš i nije egzemplar sprovođenja principa energetske efikasnosti, a i da, kako ćemo videti, makar statistički prosečno domaćinstvo na KiM ima mnogo veći broj članova, te bi zbog toga i potrošnja za određeni deo potreba morala biti srazmerno veća.
Broj domaćinstava na KiM je oko 420.000, od čega u 320.000 stambenih objekata stalno neko živi. Ako je, dodajući i nealbance, kako navodi CIA World Factbook na KiM 1,9 miliona žitelja, dolazimo do toga da u stalno nastanjenim domaćinstvima živi u proseku 5,9 osoba. Za albanske porodice to je i više, jer su ovi pokazatelji kod nelabanaca nešto drugačiji. Kada tome dodamo i da se polovina domaćinstava nalazi u ruralnim sredinama, u kojima je registrovano 1,1 milion stanovnika, dolazimo do fantastične cifre koja se penje do proseka od blizu sedam članova domaćinstva u selima.
Sa jedne strane, na KiM su pored rapidnog iseljavanja Albanaca ka zapadnoevropskim zemljama primetne i unutrašnje migracije ka urbanim zonama. Opet, identično kao i drugde na Balkanu, na selu nema posla, od usitnjene, neintenzivne poljoprivredne proizvodnje se ne može živeti, te mlad svet kreće ka Prištini, Prizrenu, Peći i ostalim većim mestima.
Sa druge strane, albansko društvo na KiM je od početka dve hiljaditih doživelo toliko duboku transformaciju, da se o proseku od 6-7 članova po domaćinstvu jednostavno ne može govoriti. Broj novorođene dece je opao na oko 20.000 godišnje, a pašće i ispod toga već 2020. godine.
Poređenja radi, 1987. godine, procena je da je rođeno 56.000 dece. Devedesetih se broj ustalio na oko 40.000, a u prvoj deceniji dve hiljaditih na 30.000.
Zanimljivost vezana za buduće demografske projekcije jeste da se godišnje sklapa oko 20.000 brakova, a da je prosek godina bračnih drugova u trenutku stupanja u zajednicu 29,5. Albansko društvo već je u trećoj fazi demografske tranzicije, jer kada se porodica zasniva na pragu četvrte decenije života, broj novorođene dece se dramatično smanjuje. To je dokazano drugde, važi i za Kosovo i za Albance.
Upitno je i što godišnje stupa u bračnu zajednicu oko 40.000 ljudi iz onih generacija kada se na KiM rađalo 55.000-60.000 dece. Gde je trećina te populacije? Ne udaju se? Ne žene se? Pobegli su sa KiM? Šta se dešava?
A kada smo kod ovih poslednjih generacija, popisni rezultati se opet ne slažu prilikom komparacije dve različite kategorije. Naime, kada saberemo broj novorođene dece od 2002–2009. godine i uporedimo sa brojem učenika za školsku 2016/17, nedostaje populacija od 25.000 ili otprilike čitava jedna „klasa“, skoro pa prosečan jednogodišnji priliv novorođenčadi za posmatrani period. Gde su ta deca ako nisu upisana u školu? Valjda je osnovno obrazovanje obavezno? Pretpostavka — ali samo pretpostavka — jeste da su ih roditelji sa sobom odveli u inostranstvo.
Posebna priča su pokazatelji ekonomskog razvoja na KiM. Na teritoriju Kosova godišnje se uveze roba za oko 2,8 milijardi evra, a sa nje izveze oko 300 miliona. Kako se nadoknađuje deficit od 2,5 milijarde godišnje? Javni dug takozvane „Republike Kosovo“ raste, ali ni izbliza stopom koja bi pokrpila navedeni disbalans. Pa budžetske izdatke vlasti u Prištini projektuju na oko dve milijarde evra. Celokupan BDP im je oko sedam milijardi. U krajnjoj liniji, taj minus se najviše odnosi na robe široke potrošnje i lične potrebe potrošača, nema veze sa budžetskim rashodom. Dakle, novac odnekud na Kosovo dotiče.
Opet je pretpostavka, od dotacija dijaspore. E sada, ako je dijaspora malobrojna, onda se ovi novčani transferi ne mogu meriti milijardom, ili čak većim iznosom od toga. Zaključak: dijaspora je sve veća, kako se proces intenzivnog iseljavanja ubrzava, toliko velika da godišnje „upumpava“ i preko milijardu evra direktnih dotacija rodbini koja je na Kosovu ostala. Drugo, udeo građevinarstva i poslova vezanih za nekretnine u BDP (ovo drugo u pojedinim godinama i 10 odsto) neobjašnjivo je visok, prema oceni SB i MMF-a, za toliko siromašno društvo. U izveštaju prištinske Agencije za statistiku pominje se da je 2011. godine registrovano 99.808 stambenih jedinica koje nisu stalno prebivalište vlasnika, već su namenjene prodaji i rentiranju. Ako se toliko gradi, onda to valjda neko i kupuje.
Opet, novac odnekuda dotiče i za investicije za izgradnju i za promet na tržištu. Svakako, velika je verovatnoća, za bezbednosne analitičare čak neupitna, da se kroz investicije u izgradnju pere novac zarađen na tržištu narkotika. Ali nisu ni dileri droge valjda ludi da po Kosovu polju zidaju višespratnice koje niko nikada neće kupiti. Što se kupaca tiče, a imajući u vidu skromnu prosečnu zaduženost fizičkih lica, neuporedivo nižu nego drugde, i još skromnije ušteđevine koje se drže u bankama, najverovatnije se opet radi o ogromnoj dijaspori, jer se u građevinskoj „industriji“ na godišnjem nivo „vrti“ oko 400 miliona evra.
Sve ovo ponovo ukazuje da je albanska dijaspora sa Kosova i Metohije sve brojnija od kada su vlasti u Prištini jednostrano proglasile „nezavisnost“, što održava aktivnim i tržište nekretnina. I pokazuje da statistički podaci Svetske banke, MMF-a i drugih međunarodnih organizacija daju iskrivljenu sliku o stanju na Kosovu, zato što se sve jednostavno deli sa projektovanim brojem od 1,9 miliona stanovnika, među kojima je 1,6–1,7 miliona Albanaca. A toliko stanovnika na KiM – nema.
Ukrštanjem prezentovanih podataka, kao i brojnih drugih, koji nisu ovoga puta navedeni, može se samo nagađati koliki je stvaran broj? Možda je to za petinu manje, možda i za trećinu, a možda i više od toga.
Nedavno je Sputnjik predstavio podatak upravo iz američkog almanaha CIA World Factbook kako je na KiM 2016. godine bilo 562.000 registrovanih korisnika mobilne telefonije. Računajući prema „balkanskom proseku“ za ovaj parametar (od kog odstupa Crna Gora, gde se beleži 166 SIM kartica na 100 korisnika), to dovodi do sumnje da na KiM nema više od milion stanovnika. Sve zajedno sa nealbancima. Valja podsetiti da na izborima kontinualno glasa oko 700.000 Albanaca. A bitka za glasove tamo je surovija nego igde drugde, izlaze svi, u povorkama, nema izostanka kada jednom obećate glas.
Kada je već pomenuta CIA, beležimo još jednu nekonzistentost u američkom materijalu. Naime, navodi se da je radno sposobnih na Kosovu 2017. godine bilo tačno pola miliona. Kako ih može biti samo pola miliona na 1,9 miliona ukupnog stanovništva?
Za centralnu Srbiju taj podatak je tri od sedam miliona; za Severnu Makedoniju blizu milion od 2,1; Albaniju 1,2 od 3 miliona; a Crnu Goru 0,27 od 0,65 miliona. Da ne bude zabune, broj mlađih od 19 godina na Kosovu u ovom dokumentu procenjen je na oko 600.000, a starijih od 65 na 140.000. Negde se, dakle, među radno sposobnim starosnih grupa u opsegu 19-65 godina zagubilo cirka 660.000 ljudi! Više nego što Crna Gora ima stanovnika! Nije valjda da na Kosovu živi 660.000 trajno radno nesposobnih! I ovde se, opet kombinujući različite podatke CIA (radno sposobni, mlađi od 19, stariji od 65, i uz kalkulaciju da ima još 10 odsto „sprečenih“ u „radnoj populaciji“), dolazi do najvećeg mogućeg broja od oko 1,3 miliona stanovnika Kosova, među kojima je najmanje 150.000 pripadnika nealbanskih zajednica.
Nema sumnje — za dalje, preciznije procene, neophodno je dublje i sveobuhvatnije istraživanje. Ali cilj ovog članka nije da se tačno utvrdi koliko Albanaca živi na Kosovu. Već je samo poziv da se više „ne gađamo ciframa“.
Milion ili dva miliona nije isto. U političkim raspravama se zbog toga sasvim menja kontekst. Nije isto za političke rasprave i obrazloženje da ih je možda na Kosovu milion, a još 700.000 u dijaspori, ali se to sve popisuje i predstavlja u izveštajima. Nije, zato što se oni koji odu — nikada više ne vraćaju.
Sa Kosova se ne emigrira privremeno, već, kako se ispostavlja — beži za stalno. To je iskustvo sa prvim i svim narednima talasima albanske emigracije. I iskustvo je da druga „gastarbajterska generacija“ sve ređe posećuje zavičaj, a treća više ne šalje novac rodbini. „One stanove“ kupuju ovi koji su tek otišli, kao što su i srpski gastarbajteri zidali ogromne kuće po Timočkoj krajini osamdesetih godina. Trude se da održe prisustvo na neki način, da se čvršće vežu za rodnu grudu, maštaju o penziji i poslednjim danima, a veze slabe, emocije blede.
Da zaključimo: Albanaca na KiM nema ni blizu dva miliona. Mnogo ih je manje. I to sa tendencijom daljeg opadanja ukupne populacije i rasta prosečne starosti. To je istina. A sve ostalo su čaršijska nagađanja nepodesna za bilo kakvu ozbiljniju raspravu.