„Ta matrica postupanja prema neposlušnim narodima i državama je istrošena. Sigurno je da Rusija neće gledati na pogrom naroda u Donbasu kao što je tadašnja Jugoslavija odnosno Srbija gledala pogrom svog naroda u Krajini i dolazak hrvatske vojske u Banjaluku“, kaže Kovač u emisiji „Sputnjik intervju“, ističući da je „mini-model“ raspada bivše Jugoslavije u izvesnom smislu matrica nastupa Zapada prema Rusiji.
Postoje podaci da Ukrajina duže vreme dovlači vojsku duž granice razdvajanja, navodi Kovač povodom upozorenja iz Moskve da Kijev sprema ofanzivu na Donbas. Ne isključuje ni da su opravdana strahovanja Donjecka i Luganska da će Ukrajina pribeći provokaciji hemijskim oružjem. On podseća da su u građanskom ratu u Jugoslaviji realizovani različiti „perfidni scenariji“ sa sredstvima za masovno uništavanje, a to se ponovilo i sa „belim šlemovima“ u Siriji.
„Mi smo to kao narod osetili na svojoj koži sa Markalama, Račkom. Sve je to eksploatisano u političke svrhe i za diskreditaciju druge strane. Meni nije daleko misao, ako se ne desi sada oko Marijupolja, da će se slično desiti u nekom periodu krize u Ukrajini, što bi pred zapadnom javnošću a time i svetom i međunarodnim institucijama dalo legitimitet za masovniju upotrebu sile. Setimo se kako je posle scenarija Srebrenice pod mentorstvom SAD napravljena Oluja i više se niko u svetu nije pitao za brojke koliko je srpskog naroda pobijeno u toku tog pogroma a koliko je izbeglo“, navodi Kovač.
Ilija Kajtez sa Fakulteta za međunarodnu politiku i bezbednost ističe da se po mnogo čemu može povući paralela sa događajima na Balkanu ’90-ih godina, ali ne u potpunosti.
„Ono što je važno jeste da je Rusija velesila, da je mogla da na licu mesta u bivšoj Jugoslaviji vidi sve te modele i modalitete podmetanja od strane Zapada. Moguće je da Zapad na ne baš inventivan način pokušava da primeni taj model, ali je ruska strana daleko veći i moćniji igrač nego bivša Jugoslavija, odnosno srpski faktor. Te manipulacije postoje, Zapad ih testira na sve nemoguće i moguće načine — nema tu viteškog ratovanja, sve je dozvoljeno, ali druga strana nije nimalo naivna, nije bez moći, bez savezništva, bez oružja, bez ljudskih i drugih snaga, bez informacija i mogućnosti da se odupre“, objašnjava Kajtez.
On ne isključuje mogućnost da će Ukrajina čak da pokuša nešto slično hrvatskoj „Oluji“, ali smatra da to nije realno ni izvodljivo jer iza dve pobunjene ukrajinske oblasti stoji Rusija.
„To su uz to ljudi koji brane ognjište, pa bi Ukrajina morala mnogo više snage da uloži da bi napravila neki taktički — da ne govorimo — strategijski prodor. Ni Zapadu nije toliko stalo: ono što Zapadu treba jeste latentni konflikt i obuzdavanje Rusije, a Ukrajina je samo sredstvo za to“, kaže Kajtez.
Kovač ističe da će se ukrajinska vlast iz unutarpolitičkih razloga ali i motivisana ciljevima Zapada truditi i nadalje da drži stalno nestabilnim područje i oko Krima, i oko Azovskog mora, i u zoni na liniji razdvajanja sa Luganskom i Donjeckom oblašću.
On takođe upozorava da ukoliko dođe do eskalacije sukoba može doći do toga da još tri oblasti, koje su znatno veće od Donjecke i Luganske, pogotovu Harkovska kao industrijska zona i Odeska oblast i primorski deo Ukrajine, budu zahvaćene „narodnom revolucijom“, te da se kao rezultat taj deo spoji sa Luganskom i Donjeckom republikom.
Kajtez, s druge strane, aktivnosti Kijeva stavlja u kontekst izbora u Ukrajini koji predstoje na proleće. Moguće je, kaže, da će, ukoliko Ukrajina izvede relativno uspešnu vojnu akciju, to popraviti veoma nizak rejting predsednika Petra Porošenka, koji je, ali je to je „igranje vatrom“.
„Rat je vrlo opasna stvar, tu se dobijaju ili gube sve bitke i to može da bude i njegova apsolutna katastrofa i njegov kraj“, primećuje naš sagovornik.
Apsurd je, smatra, i što je Porošenko uveo ratno stanje a nema dovoljno novca da ga sprovede u delo.
„Ruka Porošenka je stalno ispružena prema MMF-u, ne njegova lično jer je on jako bogat, ali ukrajinski narod je osiromašen i oni su postali potpuno zavisni od pomoći sa strane. Nacionalna je nesreća da imate državu koja je po veličini druga u Evropi a da je svedena na poziciju minorne zemlje koja ne odlučuje o svojoj sudbini i praktično je ušla u geoplitičko deljenje između velikih sila. Može se očekivati da Ukrajina bude zemlja odnosno narod za potkusurivanje. U tom pogledu, ako bi Porošenko i pobedio na izborima, to bi bio samo nastavak tragedije ukrajinskog naroda“, navodi Kajtez.
Po njegovom mišljenju, nisu realna ni očekivanja ukrajinskog predsednika da mu SAD i NATO pomognu u slučaju eskalacije sukoba, jer „NATO nema razloga da provocira treći svetski rat da bi Porošenko ostao na vlasti“.
„Ono što NATO-u treba, imaju: nestabilnost, provociranje Rusije, približavanje ruskim granicama, prodaja oružja, koliko je to moguće, prisustvo američkih instruktora uključujući agenturni rad. To je maksimum koji Alijansa hoće i može da postigne. A NATO nema ni tu vrstu snage, ambicije ni moći da krene na svog najvećeg protivnika i igrača, a to je Rusija. Treba imati u vidu i dešavanja u Evropi. Pre nekoliko nedelja pričali smo i evropskoj vojsci Makrona, a on se sada bori za opstanak u Parizu. Ako pogledamo odlazak Angele Merkel, preslaganje odnosa u Evropi, silne probleme ’bregzita‘, postavlja se realno pitanje ko bi to iz NATO-a krenuo na Rusiju koja je monolitna, spremna, motivisana i brani svoje. Ne mislim da tu vrstu avanturizma imaju čak i usijane glave. A ni Tramp ne deluje kao neki ostrašćeni ratnik“, konstatuje Kajtez uz ocenu da „Porošenko igra na pogrešne karte“.