Naslovna strana novog broja državnog nedeljnika „Ilustrovane politike“, na kojoj su neprimerenom ilustracijom prikazani novinarka Ljiljana Smajlović, predsednik Komisije za istraživanje ubistva novinara Veran Matić i američki ambasador Kajl Skot, izazvala je pravu buru u javnosti.
Novinarka i kolumnistikinja lista „Nedeljnik“ Ljiljana Smajlović podseća za Sputnjik da je „Ilustrovana politika“ napada poslednjih godinu dana, otkako su Kozić i Martić u tom listu.
„Ali, u poslednjih mesec dana ti napadi su vrlo sistematični, konzistentni i ono što mene najviše zanima — stalno imaju jednu te istu potku, jedan isti lajtmotiv se provlači. Taj lajtmotiv je to što se bliži kraj suđenja ljudima koji su optuženi za ubistvo mog kolege Slavka Ćuruvije“, kaže Smajlovićeva i podseća da je u Ćuruvijinom „Evropljaninu“ bila urednica spoljnopolitičke rubrike.
„To je slučaj do kog je meni stalo i profesionalno i politički i ljudski. Goran Kozić i Đorđe Martić ponavljaju iz nedelje u nedelju, sada je četvrti broj kako to rade, da nema dokaza protiv optuženih. Kozić kaže, dakle, ’oni možda i ako su krivi, ne mogu da budu osuđeni, jer nema dokaza‘. Kod Martića, a to je onaj čovek, da vas podsetim, koji je naručio tekst, a zatim ubacio ime Slavka Ćuruvije u ’Ekspres politici‘ kao izdajnika koji je tražio NATO bombe i stavio naslov ’Ćuruvija dočekao bombe‘, dakle taj čovek tvrdi da ljudi koji su optuženi nisu ubice, nego će pre biti da je ubica Zoran Đinđić, Amerikanci, Britanci i tako dalje, svi su mogući krivci, jedino nisu ovi ljudi koji su optuženi posle više od deset godina kriminalističke istrage u Srbiji“, kaže ugledna novinarka.
Najviše je zabrinjava, kako dodaje, to što ima utisak da se tu očigledno ubacuju i neke informacije Državne bezbednosti.
„Naime, kada je ubijen Ćuruvija, ja sam na lice mesta otišla sa kolegom iz ’Vašington posta‘ Majklom Dobsom, koji je moj dobar poznanik i koji je ugostio Slavka, Branku Prpu i mene u Vašingtonu nekoliko meseci pre ubistva. Odjednom, Martić stalno govori ’ona je došla kao konsultant ’Vašington posta‘‘, pa imam utisak da je on u ono vreme morao da ima ’debeovsku‘ informaciju da sam ja tamo bila sa novinarom ’Vašington posta‘. Znači, oni vode kampanju da ljudi koji su optuženi ne mogu da budu osuđeni, oni očigledno raspolažu udbaškim podacima. Oni, dakle, brane rukovodioce službe koji su optuženi da su ubili Ćuruviju. Po njima, Slavko je bio ’izdajnik koji je tražio bombardovanje‘, a ja sam odgovorna što sam bila ’konsultant ’Vašington posta‘‘, pa je zbog moje uloge u ’Vašington postu‘ taj list tvrdio da je režim ubio Slavka, pa je zbog toga nastavljeno bombardovanje još tri meseca…“, ukazuje Smajlovićeva i ističe da joj se ta njihova upornost i sistematičnost u tim tezama čini opasnom.
„Tim pre što kada Komisija za rasvetljavanje ubistava novinara kaže: ’Sumnjivo nam je ovo suđenje, rasteglo se pet godina, odbacuju se glavni dokazi…‘, tada se jave Advokatska komora, Vrhovni kasacioni sud, Visoki savet pravosuđa, Društvo sudija, što mi je najšokantnije i svi kažu: ’Ne možete vi tako da govorite, to je pritisak na sud‘. A kada ovi ljudi koji su bili na neki način upetljani u to ubistvo kažu da nema dokaza i da ne možete da osudite ove ljude, niko se ne javlja da kaže: ’Ovo je pritisak na sud‘, primećuje Smajlovićeva.
Komisija za rasvetljavanje ubistva novinara, kaže ona, bar prati suđenje.
„Mi znamo da sudije uporno izbacuju glavne dokaze, a Apelacioni sud vraća te glavne dokaze. Ali ovi ljudi, Đorđe Martić i Goran Kozić, oni ne prate suđenje. Odakle njima podaci da nema dokaza i zašto to Društvu sudija, Kasacionom sudu i Advokatskoj komori nije sumnjivo kao mogući pritisak na sud?“, pita Smajlovićeva.
Na pitanje da li je ovim povodom u kontaktu sa Veranom Matićem i da li će tužiti „Ilustrovanu politiku“ i ljude koji vode kampanju protiv nje, Ljiljana Smajlović kaže da ona, u principu, ne podnosi tužbe protiv novinara.
„Ne tužim kolege. Dugo sam bila predsednica Udruženja novinara Srbije, a kao drugo, nisam od onih ljudi koji mogu da tvrde da im to prouzrokuje veliku duševnu bol. Meni to ne prouzrokuje veliku duševnu bol, mene ova stvar brine zato što mi se čini da idemo prema lošem ishodu i zato što mi se čini da ovde sudije nešto sumnjivo rade sa dokazima, sa glavnim dokazima, sa dokazima koji obaraju lažne alibije optuženih ljudi. Jedino što mi nanosi bol je briga da ovi ljudi ne rade u sadejstvu sa nekim ljudima koji se trude da se ne sazna ko je ubio Slavka i da se to ne obelodani“, kategorična je Smajlovićeva.
Kada je o uvredama „Ilustrovane“ reč, kako dodaje, Veran Matić joj je rekao da će on sigurno podneti krivičnu tužbu za uvredu, a ona će, kaže, u tom slučaju morati da mu se pridruži.
Na pitanje kome smeta rad Komisije za istraživanje ubistva novinara, Ljiljana Smajlović kaže da to smeta mnogim ljudima.
„NUNS je bio nezadovoljan, a predsednik NUNS-a Vukašin Obradović je podneo ostavku pod nekim izgovorom, za koji se ispostavilo da je potpuno besmislen, on se naime ’uplašio da možda Komisija ne predloži za nekoga neko smanjenje kazne‘. Ništa od toga se nije desilo, niti je ikad postojala takva opasnost, niti Komisija uopšte može nekome da ponudi bilo šta. Mnogima koji bi trebalo da se bore za rešavanje tog procesa smeta zato što će, ako se stvar oko suđenja za ubistvo Ćuruvije dobro završi, ako sud prihvati dokaze ako se ovo reši, na neki način, predsednik Srbije Aleksandar Vučić možda profitirati na Zapadu i ovde, kao čovek koji je rešio važno pitanje, koji je Srbiju izvukao sa spiska zemalja u kojima vlada nekažnjivost zločina nad novinarima“, ocenjuje Smajlovićeva.
Kako kaže, postoji jedan deo novinarske zajednice koji sa najvećom skepsom ovo prati i napominje da ni UNS ni NUNS nisu izdali neko saopštenje oko suđenja.
„Tu ima toliko komplikovanih interesa. Ja nisam oduševljena solidarnošću kolega novinara, ali kada je reč o tome kome smeta u ovom konkretnom slučaju, ovo što se događa oko Ćuruvije — pa smeta ljudima koji se plaše da bi čelni ljudi Državne bezbednosti i njihovi pomagači, koji su bili pre toga radnici, mogli da budu osuđeni. Znate, ta dokazna evidencija koju sudije dva ili tri puta izbacuju, a Apelacioni sud vraća, to su podaci baznih stanica koji pokazuju da je šef Centra državne bezbednosti Beograda Milan Radonjić kontaktirao dvadeset puta one koji su optuženi za neposredno ubistvo. Ako smem da napravim paralelu — sada se mnogo govori o ubistvu saudijskog novinara Hašogija, a glavni dokaz na koji se oslanja CIA, kada kaže da sa relativno visokom sigurnošću može da tvrdi da je princ Muhamed bin Salman umešan, jeste to što su se tog dana, kada je Hašogi ubijen, princ i njegov glavni medijski savetnik, za koga se sumnja da je umešan u ubistvo, čuli jedanaest puta“, kaže Smajlovićeva i dodaje da je šef Centra državne bezbednosti 21 put kontaktirao ljude koji su optuženi da su pucali u Ćuruviju.
„Naši pravosudni organi to žele da izbace iz dokaznog postupka i to mene duboko obespokojava. A vidim i da je Apelacioni sud na našoj strani, koji to stalno vraća. Uostalom, suđenja se tako i nameštaju, tako što ili prihvatite lažnog svedoka, ili odbacite dokaz“, smatra Smajlovićeva.
Komentarišući to što su se povodom naslovne strane „Ilustrovane politike“ oglasili predsednik države, poverenica za zaštitu ravnopravnosti, Ministarstvo kulture Srbije i ministarka Zorana Mihajlović, Ljiljana Smajlović kaže da joj je potpuno neshvatljiva reakcija Ministarstva kulture.
„Oni su rekli da to nije u duhu najboljeg ukusa, ili tako nešto. To sa ukusom je poslednje o čemu bi Ministarstvo trebalo se izjašnjava, da li je nešto ukusno ili ne. Meni se recimo čini krajnje neukusna ta njihova intervencija. Od svih intervencija najviše sam iznenađena intervencijom Ministarstva, pogotovo što je tamo državni sekretar čovek koji je bio glavni urednik ’Ilustrovane politike‘ Aleksandar Gajović, čovek koji je ranije govorio da mu Ustav brani da se izjasni o radu ’Ilustrovane politike‘. Ima ona formulacija kada ti na neku ranu još dosipaš so“, primećuje Ljiljana Smajlović.
Na pitanje da li joj nešto znači ostavka Kozića, Ljiljana Smajlović kaže — ne.
„Zanimljivo je da je rekao da je podneo ostavku na sve uredničke funkcije. A koje je to uredničke funkcije imao? Šta to znači na sve? On je neki mutan čovek sa mutnom ulogom i bilo bi lepo da od Zefirina Grasija, direktora ’Politike AD‘, i drugih odgovornih ljudi u ’Politici‘ saznamo šta je stvarno bila uloga direktora firme, šta je bila uloga Gorana Kozića koji je doveo Đorđa Martića i tako dalje. To bi pomoglo da se takve stvari raščiste, ali moram da kažem da mi se čini da je taj Zefirino Grasi jedan potpuno bestidan čovek, koji se pravi da njega ovo ništa ne dotiče, pa i ne očekujem ništa od njega, čak ni ovakvu podrugljivu ostavku kakvu je dao Goran Kozić“, zaključuje Ljiljana Smajlović za Sputnjik.