Tačno pre godinu dana srpsko preduzeće „Tenis invest“, deo nemačkog giganta u proizvodnji mesa, dobilo je pravo prvenstva zakupa 2.431 hektara državnog poljoprivrednog zemljišta u zrenjaninskoj opštini, iako je i tada „Tenis“ pomerio rok za započinjanje izgradnje farme svinja u Banatskom Despotovcu kod Zrenjanina. Razloge za pomeranje te investicije od 21 milion evra nisu naveli.
Ove godine trebalo je da počne izgradnja farme kod Banatske Topole za 70.000 tovljenika i 2.500 krmača, investicija vredna 20 miliona evra. I ovo najnovije odlaganje investicije ostalo je bez obrazloženja, ali je malo koga iz struke iznenadilo.
Još kada je Vlada Srbije 2015. godine sa nemačkim proizvođačem mesa potpisala Memorandum o razumevanju za uzgoj tri miliona tovnih svinja godišnje, uz plan da ta kompanija ima proizvodnju na 20 farmi u Srbiji, ljudi sa dugim iskustvom u stočarstvu, posebno svinjogojstvu, bili su skeptični u pogledu njegove realizacije. Naprosto, zbog slabe mogućnosti plasmana našeg svinjskog mesa na inostrana tržišta.
Profesor dr Vitomir Vidović sa Katedre za stočarstvo Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu ističe za Sputnjik da se odluka „Tenisa“ o odlaganju investiranja sigurno neće odraziti na broj svinja u Srbiji, kojih danas ima 4,6 miliona. Mi standardno toliko proizvedemo i pojedemo, uz neveliki izvoz u neke od zemalja u okruženju, jer, objašnjava on, svinjetinu nemamo gde da plasiramo.
Odlukom da se svinje vakcinišu protiv kuge država praktično i dalje održava sankcije koje sprečavaju razvoj srpskog svinjarstva, uvedene još devedesetih godina prošlog veka, i zbog toga ne možemo da izvozimo meso na neka tržišta, posebno evropsko. Uz to, Evropa ima 50 miliona svinja viška. I mi tamo nikada nećemo ni izvoziti meso zato što su oni zaposlili svoj narod. I to je osnovni razlog što „Tenis“ odugovlači sa investiranjem u Srbiju, kaže za Sputnjik Vidović.
On, uz to, napominje da treba da prođe tri godine po ukidanju vakcinacije, odnosno ceo jedan proizvodni ciklus, da bi se se dobilo „čisto“ nevakcinisano meso.
Na pitanje, zašto ta mera koju su, na primer, Hrvati ukinuli pre deset godina, kod nas još odoleva, sagovornik Sputnjika kaže da je razlog za to jak veterinarski lobi koji neće da se odrekne nemalih sredstava koja svake godine dobija na račun vakcinacije.
„Na neka tržišta možemo da izvozimo, ali ta su daleko, i dok god država blokira udruživanje farmera u asocijaciju koja će imati svoju klanicu, ne možemo razgovarati o ozbiljnom razvoju“, smatra naš poznati stručnjak, koji je na pozive više zemalja radio na podizanju reprocentara za proizvodnju svinja. Sada u Vladivostoku za račun Rusije radi na projektu odgajanja prasadi za izvoz u Kinu.
Klaničari, objašnjava Vidović, okrenu novac 50 puta godišnje, a farmeri to mogu najviše tri puta u godini. Na dobitku je samo onaj ko ima jeftinu svinju, svoju klanicu i svoju maloprodaju, gde okrene novac jednom nedeljno. Ostali bi, kao najamni radnici, imali samo radno odelo i pidžamu, slikovito objašnjava naš poznati stručnjak za svinjarstvo. Naši farmeri bi radili za „Tenis“ i tu primarnu proizvodnju i imali bi cenu kakvu imaju danas. A bez sopstvene klanice i prerade nema zarade ni daljih ulaganja, objašnjava Vidović.
Zato je on od početka bio skeptičan da bi „Tenis“ mogao da podigne naše stočare, tvrdeći da bi od dolaska „Tenisa“ najveća dobrobit za naše odgajivače svinja bila u ukidanju vakcinacije.
Rešenje njihovih problema je, kako kaže, u rukama države koja treba da stvori zakonske uslove.
„Iza celog tog projekta treba da stoji država. Treba nam jedna klanica, velika, odnosno velika onoliko koliko bude životinja. Možda će klati pet, možda 10 miliona svinja. Ali onda neće seljak svoju svinju prodavati po 120 dinara, nego po 160 dinara, dovoljno će zarađivati od sopstvenog truda i puniće državnu kasu.“
A na pitanje kako država može da pomogne, on odgovara:
„Može povoljnim kreditom. Šta je za državu 20 miliona evra da se napravi jedna klanica, da pozajmi seljacima pare da oni budu vlasnici, suvlasnici, da se napravi jedan zadružni sistem. Jedna klanica, ali velika, konkurentna“, objašnjava Vidović.
Klanice u rukama proizvođača bi, smatra on, naterale nekoliko velikih klaničara zvučnih imena, koji su sada u agrobiznisu, da ulažu u primarnu proizvodnju, što sada ne čine.
On upozorava da je stočarska proizvodnja u Srbiji danas na nivou one iz 1910. godine.
„Za razliku od današnjih 4,6 miliona svinja, nekada smo proizvodili 16 do 18 miliona. I za razliku od sadašnjih 200.000 krmača, imali smo 1,1 milion koje mogu da oprase 33 miliona prasadi. I da samo prodamo prase po 50 evra to je milijardu i po evra. A mi sada uvozimo mesa za 300-400 miliona evra“, upozorava sagovornik Sputnjika.
A kada nemamo proizvodnju, ionako daleka tržišta istočne Azije su još dalja. Kina je najveći proizvođač svinjskog mesa u svetu u odnosu na drugoplasiranu Evropsku uniju. Ali iako obuhvata više od pola svetske proizvodnje, najmnogoljudnija država sveta je ujedno i najveći uvoznik svinjetine.
Ali džaba, uprkos dobrim namerama Kine da iz Srbije, kako je to dogovoreno, uvozi i jagnjetinu i svinjetinu. Čekajući da nam Nemac reši problem protraćili smo godine za koje smo mogli makar da postavimo stvari na pravo mesto. Ako je to nekada znala Miloševa Srbija, koja je imala desetostruko veći izvoz od uvoza i u kojoj su najvažniji „izvozni brend“ bile upravo svinje, valjda je to moguće i danas.