U ataru opštine Smederevo počelo se sa pucanjem iz protivgradnih topova na oblake „gradonoše“, radi zaštite vinograda i useva.
Ne, nije to skorašnja vest, mada bi, komotno, mogla da bude. Verovali ili ne, „iz protivgradnih topova“ pucalo se 1902. godine po planu i savetima osnivača Opservatorije astronoma Milana Nedeljkovića, koji je 1901. godine napisao uputstva za posmatranje nepogodskih pojava i posmatranje grada.
Nedeljković je organizovao osmatračku mrežu, lično obučivši osmatrače, a na osnovu prikupljenih podataka postao je stručnjak za tu pojavu. Da je Srbija i u toj oblasti imala priznatog naučnika, svedoči i Nedeljkovićevo izlaganje održano u Gracu te 1902. godine, koje je u celosti prihvaćeno i objavljeno.
Posle 117 godina iskustva u protivgradnoj zaštiti, Srbija bi, koja danas celu teritoriju „pokriva“ sa 1426 lansirnih stanica od Vranja do Subotice, sledeće godine trebalo da počne da koristi prvi automatski sistem protivgradne odbrane, odnosno automatsku lansirnu stanicu. Za početak, njome će biti opremljen radarski centar u Valjevu, koji bi, ako sve bude teklo po planu, prve protivgradne rakete automatski ispalio na proleće sledeće godine.
Projektna dokumentacija je takoreći gotova i zajednička radna grupa Republičkog hidro-meteorološkog zavoda (RHMZ) i Ministarstva poljoprivrede za desetak dana taj posao treba da okonča, kako bi se prešlo na realizaciju, odnosno nabavku „automatike“. Po rečima načelnika Centra za odbranu od grada RHMZ Zorana Babića, do kraja godine bi trebalo da bude završena montaža, a da se u novu sezonu odbrane od grada, koja počinje 15. aprila, a završava 15. oktobra, uđe sa novim sistemom.
Šta to praktično znači, Sputnjik je pitao upravo Babića, koji je na početku razgovora duhovito primetio da to ruskom mediju ne bi trebalo da bude nepoznanica. Odmah je stiglo i „objašnjenje“ zašto. Razvoj automatskih lansera je prvo počeo u Rusiji, na njenom jugu, gde je pre dve decenije čuveni institut u gradu Naljčiku razvio čitavu lepezu automatskih lansera, koji su našli primenu i van Rusije, čak i u Argentini. Na području Balkana prvih nekoliko je, kako napominje, postavljeno u Republici Srpskoj.
U Srbiji je, ističe Babić, RHMZ pre dve godine eksperimentalno krenuo sa testiranjem jednog modela lansera i dobijeni dobri rezultati su bili odlučujući da se krene u širi i ozbiljniji projekat.
„Buduća mreža će prvo pokriti prostor Kolubarsko-mačvanskog okruga i ta projektna dokumentacija je skoro gotova, za desetak dana bi svi materijali trebalo da budu pripremljeni. Tu ćemo iskoristiti postojeće lokacije, samo ćemo manuelni lanser zameniti automatskim i pomoću telekomunikacija ćemo sve to povezati u jedinstven sistem. Radarski centar Valjevo će biti komandni centar odakle će se upravljati sa 99 automatizovanih lansera“, naveo je Babić.
Procenjeno je da upravo taj deo Srbije trpi najveće štete od grada. Tako je do polovine jula, u ovoj rekordno nestabilnoj godini, on imao čak 25 dana potencijalno gradonosne oblačnosti, zbog čega je utrošeno 1.018 protivgradnih raketa. U istom periodu prošle godine ispaljene su samo 362 rakete.
Objašnjavajući kako će sistem funkcionisati, on je podsetio da u Srbiji već 15 godina postoje automatizovani radari u radarskim centrima. Sada će taj digitalni zapis — azimut, elevacija i količina potrebnih raketa, biti jednim telekomunikacionim sistemom prenesen do lansirne stanice i kada lanser zauzme komandovanu poziciju, rakete će automatski po komandi poleteti ka oblačnoj zoni, precizirao je sagovornik Sputnjika.
Naravno, to što rakete više neće lansirati strelci, ne znači da se može bez ljudskog faktora. U svakom radarskom centru radiće diplomirani meteorolog, koji će pomoću sve tehnike, elektronike, softvera, uz pomoć petočlane ekipe, upravljati radom celog sistema.
„Njegova odluka je izvršna, to znači da on pokreće ceo automatski proces rada, on na osnovu meteoroloških parametara, prognoze vremena, sondaže atmosfere, svih drugih podataka, donosi odluku o započinjanju dejstva, odnosno zasejavanju određenog oblačnog prostora. U trenutku kada on donese meteorološku odluku, startuje kompletna automatika“, naglašava Babić.
Prema podacima, dosadašnja efikasnost protivgradne zaštite u Srbiji bila je od 63 do 74 odsto sa postojećim sistemom. Sagovornik Sputnjika je uveren da će se automatski sistem odraziti na efikasnost.
„Mi apsolutno verujemo da hoće. Da biste dobili neke pokazatelje u meteorologiji, minimalan period rada i prikupljanja podataka je pet godina. Dosadašnji podaci o dokazanoj efikasnosti, na čemu su radili naši naučni instituti, dobijeni su na osnovu baze podataka od 20-30 godina. Mi ćemo nakon minimum pet godina porediti rezultate, one koje smo imali i ono što smo danas dobili“, ukazuje načelnik Centra za odbranu od grada.
A te godine istraživanja i analiza neophodne su zarad samo jednog minuta. Kako objašnjava, u njihovoj struci vreme se meri minutima, jer su procesi burni, a svaki minut dragocen. Za sedam-osam minuta ni od čega se stvori razoran gradonosni oblak, kumulonimbus.
„Mi smo računali kada izlazna komanda izađe iz automatskog sistema, ona se strelcu prenosi putem radio-veze. Dok on primi komandu, dok podesi elemente, izvrši lansiranje, pa onda dužina puta rakete, to vreme je bilo između minut i po i dva, da reagens stigne u ciljanu zonu. Mi sada ovim sistemom to vreme svodimo na ispod jednog minuta. Znači, povećaće se brzina unosa reagensa u ciljanu zonu i nadamo se da ćemo dobiti i bolje rezultate. Da nije tako, sigurno mnogo moćniji od nas ne bi radili sa takvim sistemima“, zaključio je Babić.
Plan je da se automatski sistem postepeno uvodi i u druge radarske centre, da se zavisno od raspoloživih finansija deo po deo Srbije zanavlja i modernizuje. Sve što radimo radimo, uglavnom, da zaštitimo poljoprivrednu proizvodnju, podvukao je sagovornik Sputnjika.