Gost emisije „Svet sa Sputnjikom“ bio je i Savo Štrbac iz Dokumentacionog centra „Veritas“. Svi oni su u avgustu 1995. godine otišli iz Republike Srpske Krajine.
Približava se 5. avgust kada će Maja Kolundžija Zoroe slaviti rođendan, ali i setiti se kako je provela onaj 18. u izbegličkoj koloni. Kaže da je prolazila kroz razne faze, od toga da nikoga nije želela da čuje za dan svog rođenja, koji je mnogima doneo teške trenutke.
„Znala sam i da budem pomirljiva, kažem sebi to je deo moje sudbine, onda sam imala faze da treba da budem ponosna što sam izvukla živu glavu, a sad ove godine dodatno sam emotivna zbog trudnoće i nekako sve tri te emocije u jednom momentu, danu prođu kroz mene“, kaže ona.
Milan Gulić imao je deset godine kada je sa roditeljima u koloni krenuo iz Benkovca ka Srbiji, danas je doktor istorijskih nauka koji se bavi tematikom Srba na prostoru Hrvatske. Na pitanje da li mu izbegličko iskustvo otežava posao i da li može da utiče na objektivno sagledavanje te teme, Gulić kaže da bi istoričari trebalo da se drže načela nepristrasnosti, te da i on nastoji da to tako bude.
„Stvari treba osvetliti onako kakve su bile. Nažalost, istorija Srba u Hrvatskoj u celosti nije bila polje koje je preterano okupiralo srpsku istoriografiju, što ne znači da nije bilo istoričara koji su se time bavili i što ne znači da nije bilo vrlo vrednih knjiga o tome. Naročito je to važno sada ovih godina kada Srba u Hrvatskoj ima jako malo“, rekao je Gulić, dodajući da je ostalo sećanje ljudi dok su ljudi živi.
Kaže da će u narednom nekom periodu ostati samo ono što je zapisano i zato je važno da silna prazna polja u proučavanju Srba na području današnje Hrvatske, Dalmacije, Korduna, Like, Banije, Slavonije, Baranje osvetliti na što je moguće kvalitetniji način, što nepristrasnije da ostane sačuvano za neka buduća pokoljenja.
Savo Štrbac, direktor Dokumentaciono-informacionog centra „Veritas“, 1995. godine bio je sekretar Vlade RSK. Za Sputnjik kaže da od 2002. godine hrvatski Statistički zavod prati na godišnjem nivou migracije stanovništva prema svim državama u svetu. Od tada dva i po puta više ljudi je napustilo Hrvatsku i otišlo prema Srbiji nego što ih se iz Srbije vratilo u Hrvatsku.
„Procene su nam veoma crne. Plan Tuđmana i njegovog establišmenta s početka devedesetih je da će srpsko pitanje u Hrvatskoj biti rešeno za sva vremena kad Srbe svedu na manje od tri procenta u ukupnoj populaciji. To je sad već negde na granici“, kazao je Štrbac.
Na pitanje koliko još ima nepoznanica koje bi voleo da reši kako bi shvatio zašto je došlo do 5. avgusta i progona Srba iz Hrvatske, Štrbac kaže da mu nikako nije jasno kako vojska i službe koje prate kretanje neprijatelja nisu uočile pokrete hrvatskih snaga.
„Hrvatska je pokrenula 138.000 vojnika za istovremeni napad na Krajinu u prvom ešalonu, a inače su 200.000 vojnika „digli“ za tu akciju. Jedan prijatelj mi je rekao da je stigla procena iz Beograda da će napasti deo oko Slunja. Ne treba biti vojno obrazovan, pa zaključiti da 200.000 ljudi dovesti negde na linije odakle se kreće u napad, pa to ne može ostati tajna, ako neko baš laički posmatra. Iz toga se izvlače različite priče da je to izdaja. Nisam našao prave dokumente koji bi govorili da je neko izdao, već mislim da se zakazalo u obaveštajnom smislu. Obaveštajci treba da prate sve što se dešava na neprijateljskoj strani“, rekao je Štrbac..
Ima još nepoznanica koje muče naše sagovornike, ali u jedno su sigurni. Mnogo je bilo dece u izbegličkoj koloni, oni su danas odrasli ljudi rasuti po celom svetu vođeni narodnom poslovicom: „ono što te ne ubije to te ojača“.
„Mnogo je faktora koji utiču na razvoj čoveka, pa sigurno da je u slučaju svih nas koji smo odrastali i u tom ratnom periodu i preživeli jako teške izbegličke godine, u nekim stvarima naglašavam, možda čak i teže od samih onih ratnih. Porodica nam je rasturena na čitav svet, živi se od Kanade do Novog Zelanda, ovde gde ste vi, gotovo da nemate nikoga sahranjenog, Srbi se vezuju za grobove i grobišta, mi nemamo ništa ovde. Tek sada su ljudi počeli umirati, tek sada ova zemlja u pravom smislu postaje naša.
Mnogo je faktora koji su uticali sigurno tako specifične okolnosti kakva je Oluja bila moraju ostaviti trag na čovekovoj duši“, rekao je Gulić.
Maja Kolundžija Zoroe danas u Srbiji čeka treće dete, uvek je bila optimista ali taj trag Oluje u njenoj duši uvek će ostati
„Nikada nisam uspela da zaboravim, ne želim da zaboravim i možda sam prešla čekrk više kad sam dobila svoju decu u Srbiji, to je nešto gde sam se možda malo više primila zato što preko njih vidim da je ovo deo mene, ali nikad do kraja“, kaže naše sagovornica.