Iskustva kolevke fudbala na mundijalima, uprkos tituli svetskog šampiona iz 1966. godine, nisu baš najsrećnija, pre bi se moglo reći da su teško razočaravajuća. Jer najveći uspeh Engleza na prethodnih 14 mundijala na kojima su učestvovali (izuzev 1966. kad su kao domaćini osvojili prvenstvo) bilo je četvrto mesto u Italiji 1990. godine.
Dakle, Englezi su, i pod uslovom da izgube od Hrvatske u polufinalu i od Belgije u borbi za treće mesto, već izjednačili drugi najbolji rezultat. A razlika između generacije iz ’90. i današnje je ta da je ona od pre tridesetak godina bila sastavljena od svetskih megazvezda poput Gerija Linikera i Pola Gaskojna Gaze, dok reprezentaciju 2018. čine „drugopozivci“ Premijer lige.
Kratka istorija nadmenosti i razočaranja
Otuda je i plasman u polufinale za mnoge Ostrvljane više nego iznenađujući. Podsećamo, na prethodnih pet mundijala reprezentaciju Engleske predvodile su zvezde poput Dejvida Bekama, Vejna Runija, Stivena Džerarda i Frenka Lamparda, a jedva su se dva puta „provukli“ do četvrtfinala, dok su pre četiri godine u Brazilu takmičenje završili u grupnoj fazi.
Istorija engleskih blamaža na svetskim prvenstvima počela je još davne 1950. godine. Na prvenstvu u Brazilu prvo su pobedili Čile sa 2:0, zatim se osramotili porazom od autsajdera — reprezentacije SAD od 1:0.
Čuvena anegdota vezana za taj meč kaže da je jedan novinar dobio otkaz, jer je rezultat sa teleksa „Engleska — SAD 0:1“ na svoju ruku preinačio u 10:1, smatrajući da je u pitanju greška. Englezi su zatim izgubili i od Španije (1:0), pa su se na Ostrvo vratili potpuno osramoćeni.
Kad je reč o prvom posleratnom prvenstvu i prvom na kojem je Engleska učestvovala, važno je podsetiti da se Engleska vratila u FIFA tek 1946. godine, posle 21 godine „dobrovoljnog izgnanstva“, jer su smatrali da im je „ispod časti da se takmiče sa drugim nacijama“. Zbog te nadmenosti, izostali su i sa prva tri, predratna prvenstva.
Tu se ne završava priča o razočaravajućim nastupima reprezentacije Engleske. Takmičenje u prvoj fazi završili su i 1958, a na prvenstva 1974, 1978. i 1994. godine nisu se ni kvalifikovali.
„Srpska posla“ kolevke fudbala
Kad se pogleda istorijat engleskog učešća na mundijalima, uključujući i nadanja i razočarenja navijača, lako bi se mogla povući paralela sa Srbijom/Jugoslavijom.
Kao i na „našim prostorima“, nema reprezentacije Engleske koju navijači na velika takmičenja nisu ispratili sa očekivanjima da će se vratiti sa trofejom. Problem je što bi posle neubedljivih nastupa (osim 1966. i 1990. godine) nacija padala u kolektivno očajanje.
Otuda se plasman reprezentacije „drugopozivaca“ predvođenih Geretom Sautgejtom, od koje od početka nisu mnogo očekivali, može smatrati prekretnicom u ostrvskom shvatanju fudbala.
Istina je, odmah nakon prolaska u grupi sa jednim ozbiljnim rivalom i dva neozbiljna protivnika, Engleska publika se vratila „starim navikama“, odnosno očekivanjima da će zasesti na tron sveta. A koliko se Englezi „lože“ da će osvojiti titulu, potvrdio je jedan gastarbajter iz Podgorice koji se vratio u Crnu Goru odmah posle utakmice osmine finala.
„Od tolikog ’loženja‘ morao sam da pobegnem iz Londona — to je nepodnošljivo“.
I pored toga, za parolu/pesmu koja se ne može izbeći ovih dana u (pre svega engleskim) medijima — „Fudbal se vraća kući“, a kojom se „najavljuje“ englesko osvajanje trofeja, može se reći da se već obistinila.
Pank selektor i modna ikona
Englezi su bez velikih zvezda stigli do polufinala i samim tim izjednačili drugi najbolji rezultat u istoriji. Ukoliko pobede u jednoj od dve preostale utakmice prevazilaze generaciju iz 1990. godine, a ako pobede u obe — ponoviće najbolji rezultat.
Nesumnjivo, najzaslužniji za taj uspeh je selektor Geret Sautgejt koji je preuzeo reprezentaciju na početku kvalifikacija i odveo je na Prvenstvo uprkos lošem startu. Nekadašnji gubitnik, fudbaler koji je promašio penal u polufinalu protiv Nemačke na Evropskom prvenstvu 1996. godine, danas je najpopularniji čovek u Engleskoj.
Interesantno je da je Sautgejt, uoči tog polufinala, zajedno sa saigračem Stjuartom Pirsom pobegao na koncert ponovo okupljenih Seks pistolsa u Finsburi park u Londonu. Selektor koji je pre 22 godine u praksi napravio najbolju „simbiozu panka i fudbala“ (i promašeni penal protiv Nemaca je tako pank), danas je postao modna ikona u Engleskoj, kao što je nekad bio Dejvid Bekam.
„Obucimo se kao Geret Sautgejt“ novi je modni trend u Engleskoj među muškarcima, koji masovno kupuju prsluke kako bi se i na taj način poistovetili sa selektorom fudbalske reprezentacije.
A Sautgejt je, kad se podvuče crta, samo radio svoj posao — selektirao je najbolje i savršeno ih je ukomponovao u tim. Uz malo fudbalske sreće, došli su i rezultati. Kad ih niko nije očekivao.