Poziv predsednika, čak i za vojvođanske uslove marginalne Vojvođanske partije (čiji je slogan „Vojvodina nije Srbija“) Aleksandra Odžića — da se Vojvodini dodeli status republike u okviru „federalizovane Srbije“ i na „formiranje fronta za odbranu severne republike“ — izazvao je buru u javnosti.
Prvo je reagovao srpski predsednik Aleksandar Vučić rečima da je Srbija demokratska zemlja, ali da, kako je rekao, taj film nećemo gledati jer to ne žele građani Vojvodine.
Nakon toga, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV) Nenad Čanak i njegov zamenik Bojan Kostreš, svaki na svoj način pokušali su da ublaže i opravdaju Odžićev istup.
Iako je pre dvadeset godina potpisao dokument kojim se traži da Vojvodina postane republika, kaže Čanak, proglašenje Vojvodine za republiku bio je način da se Kosovo zadrži u sastavu Srbije, ali od 1999, kada je srpska država proterana sa Kosova, ideja Republike Vojvodine izgubila je suštinu, rekao je on.
Prema Kostrešovim rečima, svaki put kada se čuje parola „Republika Vojvodina“ radi se o „vapaju predstavnika građanske opcije“ koji žele da skrenu pažnju na nagomilane probleme u Vojvodini.
Jedini koji nije pokušao da ublaži i na neki način opravda Odžićev poziv i ukalupi ga u politiku Srbije i postavi ga u kontekst rasprave o novom ustavu Srbije jeste Vojvođanski klub, nevladina organizacija koja se otvorenim pismom obratila predsedniku Srbije optužujući ga da, kako se kaže, ometa i diskredituje javno iznošenje inicijative i zahteva za federalizaciju Srbije, u kojoj bi Vojvodina bila republika.
Ovako poslagane vesti za nekoga bi značile da je vojvođanski separatistički pokret narastao do te mere da je samo pitanje meseca, dana ili sata kada će građani Vojvodine masovno izaći na ulice i zatražiti referendum o proglašenju severne srpske pokrajine za republiku, a možda i referendum za otcepljenje Vojvodine od Srbije.
Međutim, prema rečima istoričara Saše Adamovića, rezultati sa poslednjih izbora pokazuju da je ovaj pokret u defanzivi i, kako kaže, možda istorijski na najnižem nivou. Najznačajnija vojvođanska separatistička stranka, LSV, koja je vršila vlast u koaliciji sa Demokratskom strankom, na poslednjim izborima pretrpela je poraz, kaže Adamović.
Dve decenije biračko telo u Vojvodini, koje je inkliniralo ka ideji separatizma, verovalo je da su Nenad Čanak i njegova stranka ta opcija koja bi mogla da izbori nezavisnost Vojvodine u sprezi sa Zapadom, tokom procesa razaranja Jugoslavije, objašnjava Adamović.
„Međutim, kako su godine prolazile, a nikako nije dolazilo do realizacije te ideje, očito je da je biračko telo koje je sve ove godine podržavalo Nenada Čanka prilično razočarano njegovom politikom. Poslednji izbori za pokrajinski parlament upravo su to i pokazali, s obzirom na to da je LSV, kao vodeća vojvođanska separatistička opcija, zapravo doživela debakl“, kaže Adamović.
Godinama je pojedinačno najjača stranka u Vojvodini bila Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja, a rezultati poslednjih izbora pokazuju da je sada najjača Vučićeva Srpska napredna stranka. Defanziva vojvođanskih separatista u pokrajinskom parlamentu pokazuje da građani Vojvodine ne smatraju da je položaj Vojvodine jedan od gorućih problema, dodaje Adamović.
„Sa druge strane, u Vojvodini postoje neke druge, manje stranke ili nevladine organizacije koje zagovaraju politički separatizam Vojvodine u odnosu na Beograd i koje žele da uskoče na mesto Nenada Čanka i LSV, ali one su u ovom momentu prilično marginalne, bez mnogo prisustva u javnosti i sa veoma malim brojem pristalica“, kaže Adamović.
Katalonski primer dao je, u početku, blag vetar u leđa i vojvođanskim separatistima, ali nije se pokazao prijemčivim za vojvođanske pristalice separatizma.
„Mislim da na tom talasu vojvođanski separatisti nisu ništa postigli i da je odlučna reakcija španske vlade i EU da se suprotstave katalonskom separatizmu na neki način ohladila usijane separatističke glave. Sa druge strane, mislim da je opšta situacija u Srbiji takva da je, s obzirom na problem koji Srbija ima sa KiM, u ovom momentu vojvođanski separatizam na veoma niskom nivou i sasvim je moguće da bi, bez nekakvog spoljnog impulsa, on mogao da tavori na političkoj margini“, kaže Adamović.
Mirnoj situaciji u Vojvodini, prema njegovim rečima, doprinose i dobri srpsko-mađarski odnosi, kao i dobra saradnja u vladajućoj vojvođanskoj koaliciji, koju sačinjavaju SNS, SPS i Savez vojvođanskih Mađara.
Vojvođanski separatizam nema dublje istorijsko utemeljenje. Prema rečima profesora novosadskog univerziteta Dejana Mikavice, istorijsko utemeljenje savremenog vojvođanskog separatizma nalazi se u politici Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), odnosno onog dela vojvođanskih komunista koji je svoju vlast baštinio na tekovinama ustava iz 1974.
„Ustavnim amandmanima iz 1968, a zatim ustavom iz 1974, sankcionisano je praktično stanje u kojem je AP Vojvodina imala nadležnosti kao federalna jedinica. Čak je mogla da upravlja državnom upravom koja je postojala na teritoriji Srbije. U tom kontekstu su posle 1974. stvorene osnovne pretpostavke da se prilikom nekih većih političkih, društvenih ili evropskih i međunarodnih turbulencija afirmiše taj separatizam. Njemu su opcije realizacije jedino onemogućavane i sputavane u kontekstu apsolutnog odbijanja poverenja od strane građana“, kaže Mikavica.
Separatistički program, kako Mikavica kaže, vojvođanskih autonomaša, zamrznut je i tolerisan od 2000. do danas, što, prema njegovim rečima, nije neobično.
„Sve ono što je bila Srbija i što je bila odbrana njenog suvereniteta, njene državotvorne tradicije, permanentno se dovodi u pitanje posle rata 1999, kada je Srbija ostavljena sama. Posledice te traume osećaju se sve do danas u tome što je to iskustvo, koje je tada stečeno kod naroda i državnog rukovodstva posle 2000. i kod ovog današnjeg, stvorena predstava o tome da Srbija ne sme ni da se usudi da brani svoje državne interese“, kaže Mikavica.
Srbija, slaba, usamljena i zaplašena, predstavlja idealan teren za svaki separatizam, dodaje on, pa i vojvođanski. U tom kontekstu, kaže, opstaje i vojvođanski separatizam.
Ipak, Adamović vojvođanskom separatizmu ne predviđa svetlu budućnost. Situacija u svetu se, kaže, radikalno promenila i snage koje bi spolja mogle da podstaknu vojvođanski separatizam gube uticaj.
„Mislim da više ne postoji ni raspoloženje nekih drugih stranaka, koje su u Vojvodini inače dobijale mnogo više glasova nego separatističke stranke, da ni ta vrsta saradnje ne dolazi u obzir. Svet ide u drugom pravcu, nema više ni takvih unutrašnjih impulsa koje bi davale hranu separatističkim apetitima, i ako se ovakva situacija nastavi, separatistički pokret u Vojvodini biće politička margina bez ozbiljnog uticaja i uporišta u javnom mnjenju ne samo Vojvodine već i Srbije“, zaključuje Adamović, zaključuje on.