„U prošlosti, sav naš javni život manifestovao se u kafani i kad se danas koja od njih ruši, odnosi sa sobom čitavu jednu prošlost i svako takvo rušenje briše po jednu tradiciju starog Beograda“, pisao je pre jednog veka Branislav Nušić.
A danas? Čuvena beogradska kafana „Čuburska lipa“ nedavno je buldožerima sravnjena sa zemljom. Kafana poznata po lipi od 90 ljeta, pod kojom je Libero Markoni provodio dane i noći, preživela je kraljevinu i socijalističku Jugoslaviju, SRJ i SCG, ali je u nezavisnoj Srbiji zbrisana tranzicijom.
U poslednje dve decenije, nestao je i „Beogradski trougao“ — „Pod lipom“, „Šumatovac“ i „Grmeč“, zatim „Ruski car“ i „Grčka kraljica“, a i opstanak „Znaka pitanja“ bio je doveden u pitanje. „Srpska kafana“ ne radi. A sve one, a i mnoštvo nepomenutih kafana, bili su pravi mali spomenici kulture.
O sudbini najdemokratskije institucije kod Srba, u kafanskoj atmosferi, razgovarali smo u Sputnjikovoj „Orbiti kulture“ sa piscem Bojanom Bosiljčićem i novinarom Gorislavom Papićem.
Bojan Bosiljčić: Kafana je u ovom narodu, počevši još od prve koju je 1522. godine osnovala turska okupaciona vlast, posle osvajanja Beograda od strane Sulejmana Veličanstvenog, bila mnogo više od ugostiteljskog objekta. Recimo, 1862. godine sa Kalemegdanske tvrđave lete topovska đulad na Beograd, posle događaja na Čukur česmi. Tada se narod sliva na beogradske kapije i pravi barikade da spreče Turke da uđu u grad. Jedna od barikada bila je na Varoš kapiji, a štab onih koji su držali barikade, a to su bili omladinci sa Liceja, visoke škole, bio je u kafani „Srebrna kugla“ koja se nalazila na raskrsnici današnjih ulica Maršala Birjuzova i Pop Lukine. Tad stiže jedna hrvatska pozorišna družina i oni daju predstave, prethodno zakazane, ali sve slobodno vreme provode ili u „Srebrnoj kugli“ ili na barikadi, sa licejcima. I na kraju, oduševljeni načinom na koji beogradski narod brani svoju slobodu i svoj grad, oni nazdravljaju budućim, srećnim danima hrvatsko-srpskog prijateljstva.
Gorislav Papić: Kriza institucija u Srbiji pogodila je i kafanu, kao jednu od ključnih institucija, i srpske politike, i srpskog novinarstva. Kao što su i mnoge institucije danas izgubile i značaj i snagu, zbog koje mi nismo demokratsko društvo u onom smislu u kojem bi trebalo da budemo, tako je i kafana izgubila snagu i u novinarstvu. Mislim da je jedan od ključnih problema što danas novinari gotovo i da ne idu u kafane. To govori i o kafani, ali govori dosta i o našem novinarstvu. Kafana je, jednostavno, postala nebitna, u tom smislu što živimo u nekom kapitalističkom društvu gde se nema vremena za kafanu. Kafana podrazumeva druženje, promišljanje, zezanje, a sad je postala luksuz, u smislu da se nema vremena, da je sve ubrzano i da se traži vaj-faj da bi se gledale neke vesti.
Bosiljčić: Vaj-faj je prvi na jelovnicima kafana.
Papić: Ubijanje kafana je, suštinski, ubijanje naroda. Krivica je pretežno na nama, ali je to negde i duh vremena. A mi nemamo ni previše izbora. Živimo u drugoj deceniji 21. veka, u liberalnom kapitalizmu i nemamo vremena da sedimo i promišljamo, jer imamo zadatke koje treba što pre završiti. Mi kao takvi, teško se možemo boriti protiv toga.
Ako smo imali „Rotondu“ u Parizu u kojoj je sedeo jedan Pikaso, ali i Tin Ujević i Vladimir Gaćinović, a imali smo slične kafane i u Beogradu, naravno da bi one trebale da budu i neka vrsta simbola našeg kulturnog identiteta. Ali i u Francuskoj umiru kafane. Nema se vremena za sedenje. Određeno je kad treba da bude ručak, kad večera, sve u određeni sat. Kapitalizam je sve uredio. Jede se od sedam do devet, puši se napolju i čeka se da uđe sledeći sto. Mislim da smo mi prihvatili, ili da smo morali da prihvatimo, nešto što je duh vremena.
Bosiljčić: Kod nas demokratija pokazuje svoje najgore strane, za koje se zna da postoje. Drugo pitanje je ko smo to mi i šta mi zaista možemo da uradimo da bismo spasili kafane. Da dignemo narodnu bunu za spas kafane — preterano je, ali, u suštini, i ne bi bilo preterano.
Kod nas imamo sudar civilizacija. Imamo mobilni telefon, on nije za kafanu. Mi imamo tu nesreću da smo oni stanovnici Rimskog carstva koji su doživeli propast antičkog sveta. Gledamo ogromne promene sveta, a moramo u ravni jednog malog ljudskog života da ih prihvatimo i preživimo. U tom preživljavanju, bojim se, neće stradati samo kafane.
Papić: Mi nismo pokupili najbolje stvari od demokratije i mislim da je to ključni problem. U svim demokratijama čuvaju se institucije, a kod nas to nije slučaj, pa tako i kad je reč i o instituciji kafane. Mi ne određujemo naš sistem, već živimo sistem koji nam je nametnut i koji nam je dozvoljen. Suštinski, bogate države nisu prvo napravile sistem, pa se zatim obogatile, nego su se prvo obogatile, pa onda napravile sistem da to bogatstvo sačuvaju.
Nama se ne dozvoljava da napravimo sistem, nego mi živimo u nekom polusistemu neke vrste liberalnog kapitalizma prilagođenog uslovima zemalja veličine Srbije. I mi, nažalost, nemamo mnogo prostora, sve i da hoćemo i da imamo najbolju volju i najumnije ljude, mislim da je sve uzalud.
A to što na Ibarskoj magistrali već godinama ne postoji nijedna kafana sa živom muzikom nije iznenađenje. Nije cilj da postoje kafane sa muzikom, već isti auto-grilovi između Torina i Udina i između Beograda i Čačka, da se makijato popije za što kraće vreme i da se nastavi put.
Bosiljčić: Programirana pauza u vožnji je deset minuta posle dva sata vožnje, taman toliko da sipaš gorivo, eksiraš kafu i nastaviš dalje. Bojim se da će stvar proširiti. Još 1995. godine na čuvenu kafanu „Orač“ bacio je oko neki investitor, pričalo se o rušenju i u jednom trenutku je tadašnji gradonačelnik Beograda Nebojša Čović objavio da kafana neće biti srušena jer je zaštitni znak Beograda. Mesec dana kasnije, kafana je sravnjena sa zemljom, preko noći.
Onda je „Orač“ preseljen u kafanu „Vltava“ na Čuburi, koja je prestala da postoji, a i ona je bila značajno mesto, smeštena u prizemlje zgrade u kojoj je poslednjih 12 godina svog života živeo Miloš Crnjanski. „Vltava“ ne postoji, „Orač“ je premešten na to mesto, da bi pre tri godine, jednog jutra, na tom mestu osvanula tabla „Idea“. Mrtav hladan, hrvatski tajkun je ponudio duplo veće pare za otkup i „Orač“ je zbrisan sa svog poslednjeg obitavališta. U neoliberalnom Beogradu, novac hrvatskog tajkuna važniji je od beogradske kafanske tradicije.
A da li ćemo za pet godina moći da popijemo kafu u nekoj tradicionalnoj kafani u centru Beograda? Nisam siguran. Podsećam da je svojevremeno bačeno oko i na „Znak pitanja“, najstariju beogradsku kafanu. Ne verujem da će ona moći da se očuva pred neoliberalnim duhom koji razmišlja buldožerskim kardanskim vratilom. Lično znam da ne bih voleo da živim u gradu u kojem ću morati da gledam buldožere pred „Znakom pitanja“.
Papić: Šta će nam kafane kad imamo Tviter? To je duh vremena. Ne trebaju nam pametni ljudi i mesta gde će se okupljati, potrebno je da se svi zakačimo na mreže gde ćemo imati 140 karaktera. Imamo te ljude koji su sposobni, odnosno i ne mogu da se izraze u više od 140 karaktera. To je njihova mera i to bi trebalo da bude i naša mera. Ne razmišljajte gde ćete da popijete kafu — automat, plastična čaša, uključite se na Tviter i čitate mudrosti takvih mudraca kao što su Tibor Jona ili Sloba Georgijev. Nisu nam potrebni Zoran Radmilović, Dragan Nikolić, Mihiz, to je neko prošlo vreme, to su ljudi koji ne mogu da stanu u 140 karaktera. To su ljudi koji su pravili Beograd, jedan duh Beograda i očigledno je da to ništa više nije potrebno. Dovoljni su Tviter i Instagram.
Bosiljčić: Imam utisak da je ta manija prolazna i da će kratko trajati, ali je pitanje koliko će zla naneti. Hoćemo li se mi imati vratiti gde, u neku kafanu, ili će one do tada biti sve izbrisane, pa ćemo da stanemo, zgađeni Tviterom.
Papić: Bojim se da nećemo imati čoveka koji će, kao nekad Mihiz u bifeu Ateljea 212 ili kao Prele i Tirke, moći da okupi društvo u kafani. Da priča više od 140 karaktera, a da bude zanimljiv. Jer mi smo se sveli na to — instant istine, brzo, mediokritetski, bez stila, konfekcijski…
Bosiljčić: Nema te katastrofe koju život ne preživi. Narod uvek preživi.
Ne verujem da su svadbe slamka spasa za kafane, jer već sada imamo kafane koje ne liče ni na šta, u smislu da se ni ne zovu kafanama, već salama za venčanja i slavlja. Šesnaest evra — jedite i pijte do mile volje. To je pravougaona sala — četiri zida, plafon ravan, sateraju ljude tu, harmonika odsvira svoje — i ’ajde napolje. To nije kafana, to je pogon za proslavu.
Papić: Očekujem da se uvede i radno vreme za proslave. Kao na dečijim rođendanima. Pozovu vas u četiri, ali već u šest je razlaz. I to će da bude tako — jedna velika pokretna traka. Sve je u brzini, bez promišljanja. To je uvek korisno — da ljudi ništa ne razmišljaju.
Bosiljčić: Ja se stvarno bojim ostvarenja one smehotresne Ajnštajnove prognoze da će jednog dana svetom zavladati generacija idiota opsednutih tehnologijom. Vi danas na internetu imate tu njegovu izjavu praćenu slikama mladih društava, njih sedam, osam sedi u kafiću i svako gleda u svoj mobilni telefon. Ili na utakmicama, na tribinama, mladi bulje u mobilni telefon. Postali smo generacija idiota.