Na Zapadu se malo zna da je jedan od osnivača mirovnog procesa odnosno inicijatora „Konferencija o bezbednosti i saradnji“ 1975. godine, koje su rezultirale Helsinškim završnim aktom i stvaranjem OEBS-a, bio upravo SSSR. Hladni rat je tokom dve decenije ometao potpisivanje Helsinškog završnog akta, a Išinger, čuveni nemački diplomata, u ovoj okolnosti vidi sličnost sa sadašnjom situacijom. Zapad i Rusija nemaju međusobno poverenje.
„Kako se kaže, za tango je potrebno dvoje. Putin je svojevremeno 2001. godine tokom svog govora u Bundestagu izjavio da želi na Zapad. To se nije desilo. Još uvek“, izjavio je Išinger nedavno i intervjuu za list Nemačkog društva za spoljnu politiku.
Proširiti Sporazum o likvidaciji raketa srednjeg i malog dometa
U razgovoru za Sputnjik Išinger je ponovio osnovne teze koje je pominjao i ranije u intervjuu. Doduše, ovog puta sa dodatnim objašnjenjima. Pa je tako, prema njegovim rečima, Rusija takođe veoma zainteresovana da izbegne urušavanje evropske bezbednosne arhitekture. To se donekle tiče i Sporazuma o likvidaciji raketa srednjeg i malog dometa. Išinger sada polazi od činjenice da je Rusija „veoma zainteresovana“ da se održi na snazi (Sporazum o likvidaciji raketa srednjeg i malog dometa), ovaj vrlo važan dokument koji su tadašnji predsednici SSSR-a i SAD potpisali 1987. godine.
„U ovom trenutku, Sporazum se nalazi, da tako kažem, pod obostranom vatrom, jer se obe strane međusobno optužuju za narušavanje i nepoštovanje njegovih odredbi. Zanima me kako to da ni Rusi ni Amerikanci, kao ni Evropljani ne pokazuju veću zainteresovanost da ovaj sporazum ne samo ostane na snazi, već i da bude obnovljen i da mu se dodaju nove potpisnice“, smatra Išinger i dodaje da mu se čini da bi Rusija bila zainteresovana da se ovom sporazumu priključe na primer Indija, Kina i druge države koje imaju atomsko oružje.
„Time bi se i u njihovom slučaju definisala prava i obaveze, odnosno zahtev da se odreknu određenih kategorija oružja. Po mom mišljenju, ako bismo ključnim pitanjima pristupili kreativno, moguće je da bismo mogli da nađemo oblasti u kojima bi i američka strana i Rusija i mi Evropljani mogli da istaknemo zajedničke interese koji zaslužuju pregovore na tu temu“, objasnio je Išinger.
Naš sagovornik ističe da je upravo kreativan pristup odigrao ključnu ulogu sedamdesetih godina prošlog veka i omogućio da se prevaziđe postojeće nepoverenje između Zapada i Istoka. Tada je došlo i do potpisivanja Helsinškog završnog akta, koji se do danas smatra jednim od najvećeg dostignuća međunarodne diplomatije.
Išinger podvlači da je važan faktor uspeha celog tog procesa tada bila uzajmna politička volja i napori da nijedna strana ne bude uvređena tokom pregovora i da se ne dozvoli da neko mora da gubi sopstveni identitet zarad kompromisa. Zato su usledili veoma napeti i teški pregovori, ali su oni bili krunisani uspehom.
Nešto slično Helsinškom dokumentu moglo bi i sada biti postignuto, podvukao je Išinger koji se zalaže za „strateško strpljenje“ obe strane:
„To znači da ako sad odmah ne možemo postići uspeh, neka to ostane za proleće, a ako ni tad ne nađemo zajedničko i svima prihvatljivo rešenje, neka odluka ostane za jesen, pa i za zimu ili uopšte za 2019. godinu. Ne sme se tek tako odustajati. To je upravo najvažnija lekcija koju smo naučili tokom takozvanog Helsinškog procesa i stvaranja OEBS-a. Moj tadašnji šef Hans Ditrih Genšer je govorio da nećemo ustati od stola, pa čak i ako neki drugi to urade, koji će se, videvši da mi i dalje sedimo, ipak vratiti na pregovore. E, o tome se i sada radi“.
Moramo da porastemo i sazrimo u oblasti bezbednosne politike
Na pitanje da li bi Nemačka mogla da preuzme ulogu posrednika u pregovorima između Rusije i SAD, koju su tokom Helsinškog procesa povremeno igrale takozvane „nesvrstane zemlje“, Išinger, kao i mnogi drugi do sada, nije mogao da da jednoznačan odgovor. Pa ipak, po njegovom mišljenju, Nemačka, mora igrati aktivniju ulogu na međunarodnoj sceni nego što to sada čini:
„U oblasti bezbednosne politike Nemačka je tokom prethodnih decenija bila isuviše pasivna i polagala nadu u druge. Mi smo ne oslanjali na američku zaštitu, američku vojnu pomoć, kao da je to nekakav bogom dati prirodni zakon. Dugo smo izbegavali da koristimo sopstvene napore i radili smo na tome da Evropljani sami rade na sopstvenoj bezbednosti.“
Išinger zaključuje da Berlin mora činiti u ovoj oblasti, ne samo kao Nemačka, nego kao deo Evrope i da trebalo bi uzeti u obzir stabilnost u sopstvenom okruženju.
„Ne smemo dozvoliti da bespomoćno gledamo šta se dešava, kao što je to bio slučaj devedesetih u Bosni i na Balkanu. Čekali smo da se nešto samo reši dok na kraju nisu došli Amerikanci“, podvlači Išinger.
Predsedavajući Minhenske konferencije o bezbednosti podvlači da se isto desilo i nedavno tokom sukoba u Siriji, sve dok Sergej Lavrov i Džon Keri nisu sazvali konferenciju. Išinger ističe da Nemačka mora da „poraste i da sazri“, ali i da se emancipuje u pitanjima bezbednosne politike. Što ne znači, kako objašnjava naš sagovornik, da bi Berlin trebalo da bude agresivniji, nego aktivniji u sprovođenju bezbednosne politike i da razvija sopstvene veštine.