Novi roman Vesne Goldsvorti „Gospodin Ka“ nedavno se pojavio pred čitaocima u Srbiji u izdanju beogradske „Geopoetike“. Vesna Goldsvorti već gotovo tri decenije živi i stvara u Londonu, a svoja dela piše na engleskom. Njen novi roman je na srpski jezik prevela Nataša Tučev.
Iako naslov romana asocira na Franca Kafku i „Proces“, već od prve stranice je jasno da je Goldsvortijevu nadahnulo drugo veliko književno delo – „Ana Karenjina“ Lava Tolstoja.
O ličnosti i sudbini Tolstojeve tragične junakinje ovoga puta pripoveda njen sin Serjoža, odnosno osamdesetogodišnji grof Sergej Kar. U posleratnom Londonu, čiji se žitelji i dalje navikavaju na miran život, gospodin Ka, „beli Rus“ koji je u britansku prestonicu stigao nekoliko decenija ranije, ispoveda se mladoj francuskoj Jevrejki Albertini, koja pokušava da prihvati ovaj grad kao svoj novi dom.
„Meni je Rusija paradigma britanskog odnosa prema slovenskom svetu. O tome sam pisala u „Izmišljanju Ruritanije“. S jedne strane, zaista postoji rusofobija, ne bih se ustezala da je tako nazovem. Setite se kako su Bajron i Šeli, recimo, pisali o Rusima 19. veka: ’varvarski moskovski minareti‘… ta tradicija rusofobije traje do dana današnjeg. Oni vide opasnost iz Rusije, a ona bi isto tako mogla da dođe i iz Kine ili Indije. Istovremeno, u Britaniji postoji ogromna rusofilija kakve nema nigde drugde u Evropi. Kada pogledate koliko su verzija ’Ane Karenjine‘ snimili, koliko Čehovljevih komada igraju u svojim pozorištima… više ih igraju nego engleske pisce. Ponekad mi se čini da misle da bolje razumeju rusku umetnost nego sami Rusi“, priča naša sagovornica.
Kroz priču Sergeja Kara oživljavate Rusiju u jednom od najtežih perioda njene istorije koji obuhvata dva svetska rata i revoluciju. U poglavlju koje se zove „Kada Englezi govore o Rusiji“ Karenjin napominje kako oduvek postoji neki negativan odnos Britanaca prema Rusima. Vi ste u Engleskoj u prilici da pratite taj odnos izbliza, u svom okruženju i u medijima. Kako ga vidite?
— Rusija je, prema određenim merilima, relativno slična Britaniji – kada govorimo, recimo, o aristokratskom životu na selu, o filozofskom osećanju života. Međutim, Britanci ne žele to da priznaju. Oni čitaju „Anu Karenjinu“ i „Damu sa psetancetom“ ili „Ujka Vanju“ kao da su njihova dela, stalno ih prevode. Na političkom nivou dominira rusofobija. Istovremeno, Rusi, kada su prinuđeni da emigriraju, tradicionalno najradije biraju Englesku, jer se u njoj osećaju kao kod kuće. Rusi i Britanci su dve nacije koje sede na dvema ivicama kontinenta i misle da bolje znaju kako treba da se vode stvari, nego svi mi u sredini. Pritom, ne žele jedni drugima da priznaju sličnosti. To je rivalitet koji je teško objasniti, ukratko.
U romanu opisujete period uoči početka Hladnog rata, u kojem postoji ogromna nada da će se Evropa ujediniti. To ovaj roman čini još zanimljivijim, s obzirom na aktuelni geopolitički kontekst. Kakav je odnos samih Britanaca prema Evropi sada, nakon odluke o „bregzitu“?
— Većina Britanaca u Londonu živi u neverici i odbija da poveruje da će se „bregzit“ ikada dogoditi. Glasanje na tom referendumu je, zapravo, bilo vrlo teritorijalno, u smislu da je London bio apsolutno protiv odvajanja od Evrope, kao i većina velikih gradova, dok su sela uglavnom bila za „bregzit“. Razumem i jednu i drugu stranu, ali nastupam s balkanskim skepticizmom: hajde, sad kad smo već glasali, onda da završimo to što pre. A većina mojih prijatelja misli da to treba što sporije da se odvija, kako bi se, možda, nekako i zaobišlo. Ipak, mislim da će to odvajanje od Evrope na kraju morati da se desi.
Kako vidite Evropu — u odnosu na Rusiju i u odnosu na Veliku Britaniju?
— Trenutno u Britaniji, posebno u intelektualnim krugovima kojima ja pripadam, ne smete nijednu lošu reč da kažete o Evropi, jer Britanci sada o njoj sanjaju kao o utopiji koju su dobrovoljno napustili. Sve je to donelo i svojevrsnu ironiju mom pisanju, jer, dok je nastajao ovaj roman, nisam očekivala da će se dogoditi „bregzit“ i sve ovo što se dešava. To je mom romanu donelo određenu tragičnu notu. Moj glavni muški lik Albert, koji je Englez, najveći je Evropljanin u romanu, zanosi se idejom Evrope. A evo nas sada na jednoj potpuno drugoj tački. Moja engleska urednica, koja je glasala protiv „bregzita“, rekla mi je da ju je roman rasplakao. Ja sam vrlo skeptična i kada je reč o evro-projektu, s obzirom na brojne teškoće, poput Španije, jačanje desnice u mnogim zemljama… Zato često pomislim da je možda i dobro što Britanija izlazi iz Evrope.
U romanu „Gospodin Ka“ poigravate se motivima iz čuvene Tolstojeve pripovesti o ljubavi i preljubi. Ipak, Vašu Albertinu, iako se na prvi pogled nalazi u sličnoj situaciji kao i Ana Karenjina, karakter, ali i okolnosti, vode potpuno drugačijem rešenju. Kako Vi tumačite te sličnosti i razlike?
— Svojevremeno sam na Londonskom univerzitetu držala kurs o evropskom romanu o preljubi, o romanu 19. veka. Umesto Ane Karenjine, mogla sam da se bavim, na primer, Emom Bovari. Ideja mi je bila da formulu romana o preljubi preokrenem za 180 stepeni. Umesto žene koja u dosadnom braku sreće neodoljivog lepotana, oficira u francuskoj provinciji i koja zbog toga plaća najskuplju cenu, ja pratim ženu koja je u braku s prelepim, zgodnim oficirom i koja se upušta u vezu s jednim dosadnim Rusom, posvećenim knjigovodstvu. Reč je o Alekseju Karu, Sergejevom sinu, koji je od svog dede, grofa Karenjina, nasledio uši i oblik obrva. Aleksej Kar je antiheroj kada je o preljubi reč, od njega se tako nešto ne očekuje. Tako se moje pisanje pretvorilo u detektivsko traganje za uverljivom ljubavnom pričom.
Veoma je upečatljiv lik Sergeja Kara. Šta Vas je podstaklo da se bavite sudbinom Aninog sina, da li je ta radoznalost proistekla iz čitanja Tolstojevog romana, potreba da se lik Ane Karenjine sagleda iz novog ugla ili nešto treće?
— Sergej Karenjin je prvobitno bio zamišljen kao marginalan lik. Na neki način me je zaveo dok sam pisala. Prvobitno sam želela da to bude roman o 1947. godini, koji počinje u januaru te i završava se u januaru naredne godine, pred početak Hladnog rata. Želela sam da to bude roman o Rusima i Francuzima u Londonu, a Sergejeva priča je trebalo da bude ispričana na jednoj do dve stranice. Mislila sam da će to biti jedna priča o dolasku „belih Rusa“ u Zapadnu Evropu, kakvu smo čuli već sto puta, s određenim varijacijama. Desilo se nešto sasvim drugo. Umesto dve stranice, zauzeo je polovinu romana.
Sergej Karenjin je zaveo Vas, a zavešće i čitaoce… Kako je ruski grof postao gospodin Ka?
— Naslov „Gospodin Ka“ je postao kao neki Rošarhov test. Moja početna ideja bila je promena imena koja je nekada u izbeglištvu bila uobičajena stvar. Mi se sada odselimo u inostranstvo i mučimo se s imenima. Ja sam godinama uporno pokušavala da spelujem svoje devojačko prezime Bjelogrlić. Nekadašnje generacije su se ponašale potpuno suprotno od nas: imena su vrlo lako menjale, ali pasoše nipošto. Putovali su isključivo s ruskim pasošima, jer su mislili da se, ako ih predaju, više nikada neće vratiti u Rusiju. A imena su menjali da bi se lakše izgovarala. Moj Karenjin je promenio prezime u tipično englesko Kar, koje se, kada se izgovori na engleskom, čuje kao kaa.
Lepi engleski džentlmen Albert, suprug glavne junakinje, pita se u jednom trenutku: Kako da znam da ne služim zlu, da neće jednog dana tako izgledati, čak i ako sada ne izgleda? Šta je, zapravo, njegova tragedija, može li se u toj rečenici naći odgovor?
— Može, ali jednostavnog odgovora i nema. Ako dolazite s ovih naših teritorija, iz Srbije i Beograda, stalno ste i kompleksno svesni prepisivanja i dopisivanja jedne te iste istorijske priče. Ja sam kroz Alberta to problematizovala, jer sam svesna istorije britanske imperije. On potiče iz Indije, u 19. veku u Indiji je njegova porodica igrala časnu ulogu, koja u 20. veku na neki način izgleda sramno. On je u jednom poslu o kojem Albertina vrlo malo zna. Stalno ide u Berlin na suđenja ratnim zločincima, očekuje da će tamo biti oslobodilac, ali u tom trenutku nije nimalo jasno da li je zaista tako.