Od „Apola 11“ do tornada na dugme: Uzbudljivo putovanje kroz nauku u centru Beograda
© Foto : Marko Todorović, Sputnjiku ustupila Palata nauke
Pratite nas
U centru Beograda, na raskrsnici ulica Kneza Miloša i Kralja Milana, nešto više od godinu dana postoji mesto koje menja način na koji razmišljamo o učenju, znanju i iskustvu. Reč je o Palati nauke, koja nije samo klasičan muzej, a nije ni samo naučni centar, već prostor u kojem se susreću ideje, eksperimenti i inspiracija.
U tom prostoru nedavno je otvorena i izložba „Nulta hipoteza“, koja okuplja trojicu umetnika – Ivana Šuletića, Marka Markovića i Nemanju Nikolića. Iako otvara zanimljiva pitanja o odnosu umetnosti i nauke, izložba je samo jedan u nizu programa Palate nauke, kao nove kulturne tačke grada koja već beleži impresivan broj posetilaca.
Prema rečima upravnika Palate nauke Nemanje Đorđevića, cilj ove postavke nije samo oživljavanje jednog od izložbenih prostora, već i širenje kruga posetilaca, ali i granica očekivanog.
„Kada odete u galeriju ili u muzej, kod vas postoji očekivanje od toga šta bi savremena umetnička dela, ili ona koja su istorijski važna, trebalo da budu, ali kada dođete u Palatu nauke, ponajmanje očekujete da vas tamo dočekaju umetnička dela. Za nešto više od godinu dana, koliko postojimo, uradili smo mnogo toga na promociji nauke i istraživanja, ali nismo želeli da zapostavimo ni umetnost kao još jedan važan alat za dolaženje do novih ideja i saznanja, a možda još bitnije – inspiracije“, ističe Nemanja Đorđević i razgovoru za Sputnjik.
Umetnost kao eksperiment
Izložba „Nulta hipoteza“ zamišljena je kao prvi korak u ciklusu koji povezuje umetnost i nauku kroz zajednički pojam – sumnju. Kako objašnjava Nemanja Đorđević, sumnja je početna tačka i za umetnika, i za naučnika.
„Tražili smo termin koji treba da pomiri nauku i umetnost. Situacija u kojoj se i umetnik i naučnik često nalaze jeste trenutak kada imaju neku ideju i treba da spuste olovku na papir na kojem će za godinu ili dve nastati istraživački rad, ili da spuste četku na platno, na kojem će nastati slika. Pozicija sumnje i pitanja koje očekujemo i od naučnika i od umetnika, a to je 'Da li sam u pravu?', u nauci se zove nulta hipoteza“, objašnjava Nemanja Đorđević.
Prema njegovim rečima, tri umetnika odgovaraju na ovu temu kroz motiv kvadrata, ali svaki na potpuno drugačiji način. Ivan Šuletić u svoj rad uključuje veštačku inteligenciju kao ravnopravnog saradnika, postavljajući pitanje o ulozi digitalne slike u razumevanju savremenog sveta, Marko Marković kroz skulpturu vodi dijalog s arhitekturom i istorijom, dok Nemanja Nikolić crta pejzaže u čijem je središtu neočekivani objekat, crni kvadrat – aluzija na Kazimira Maljeviča.
„U radu Ivana Šuletića algoritam veštačke inteligencije je praktično koautor. Ivan je slikar koji počinje od teksta. Kao i mi, kada spremamo predavanje, emisiju ili razgovor, pa koristimo Čet Dži-Pi-Ti, on je koristio program DALI, što je opet asocijacija na umetnost, odnosno referenca na Salvadora Dalija. Od veštačke inteligencije je tražio da mu generiše slike razrušenih gradova iz ptičje perspektive. Kada takav algoritam generiše sliku iz teksta, on ne nalazi neku konkretnu sliku u pretrazi na Guglu, već pravi potpuno novu“, kaže Nemanja Đorđević.
Ivan Šuletić, kako objašnjava naš sagovornik, prizore koje mu nudi veštačka inteligencija dalje koristi na isti način na koji su slikari ranije koristili modele iz svog okruženja – detaljno ih slika uljanim bojama na platnu. Dok algoritam sliku proizvodi gotovo trenutno, umetnikov manuelni rad je obeležen trajanjem, ponavljanjem gestova i taloženjem slojeva boje.
„Marko Marković, koji je vajar, od kvadrata pravi kocke, a od kocaka jednu veliku građevinu, koja je u dijalogu s Dobrovićevom fasadom Generalštaba, koji se nalazi nekoliko ulica niže. Kocka je u visini samog umetnika, njemu je važna upravo ta razmera. Nemanja Nikolić pravi sliko-crteže, kako ih on zove. Sami pejzaži su iscrtane šume, mora i planine, koje on kao da cenzuriše velikim crnim kvadratom. Navikli smo da su pejzaži lepi prizori, a na Nikolićevim slikama nešto zloslutno pokriva najlepši, centralni deo svake slike“, navodi Nemanja Đorđević.
Više od muzeja
Ono što Palatu nauke ipak najviše izdvaja jeste način na koji pristupa publici, uz insistiranje na tome da se znanje ne posmatra, nego doživljava, kaže Nemanja Đorđević i dodaje da je osnovni cilj u osmišljavanju stalne postavke Palate nauke bio da se nadomesti ono što formalno znanje, koje se stiče u školi, ne može da pruži.
„U Palati nauke, zadužbini Miodraga Kostića, doživljavate pregršt iskustava koja, nažalost, niste mogli da doživite u školi. U Planetarijumu, na primer, uranjate u svemir, u krugu od 360 stepeni, ili se u tom istom prostoru srećete s dinosaurusom. Od simulacije sletanja misije 'Apolo 11' na Mesec, do stvaranja tornada pritiskom na dugme – svaki eksponat je mali eksperiment koji podstiče radoznalost“, kaže Nemanja Đorđević.
On dodaje da Palata nauke nije zamišljena kao kratkoročni projekat, nego kao koncept koji je postavljen tako da traje decenijama.
„Ne treba svi da budemo ni naučnici, ni umetnici, ali treba iz metodologije jednih i drugih da naučimo nešto što može da nam koristi u životu. Želeli smo da osmislimo prostor koji će biti relevantan i za sto godina. U prizemlju se bavimo čovekom, na prvom spratu planetom Zemljom, treći sprat je posvećen tehnologiji, a četvrti svemiru“, naglašava naš sagovornik.
Nemanja Đorđević dodaje da i sama lokacija simbolično govori o ambiciji da se jedan značajan prostor u Beogradu posveti nauci, otkrićima, istraživanju sveta, umesto još jednoj banci ili kladionici.
Planetarijum u Palati nauke
© Foto : Marko Todorović, Sputnjiku ustupila Palata nauke
Kako ovo radi?
Kako ističe naš sagovornik, Palatu nauke je za oko godinu dana posetilo više od 110.000 ljudi, među kojima je oko 20.000 dece.
„Njihovo uzbuđenje i osmesi su nešto što morate da vidite. Svaki eksponat u Palati nauke je pravljen upravo za učenike, za decu, ali i za decu u nama koju treba da probudimo. Sve je zamišljeno tako da svaki eksponat postavlja pitanje: Kako ovo radi? I svaki posetilac je u prilici da učestvuje u nizu malih eksperimenata, na tridesetak interaktivnih punktova ili fenomena koje objašnjavamo“, naglašava Nemanja Đorđević.
On dodaje da Palata nauke okuplja i istraživače iz raznih oblasti – od robotike i veštačke inteligencije, do medicine i matematike, naglašavajući da je najveća vrednost ove institucije kulture upravo u tome što počiva na povezivanju raznih naučnih disciplina.
„To je prostor u kojem biolog, inženjer i menadžer mogu, kada odu na pauzu za kafu, za istim stolom da osmisle neka nova zajednička rešenja. A istovremeno, to je mesto gde posetioci mogu da osete kako nauka izgleda u praksi“, navodi upravnik Palate nauke i dodaje da stalnu postavku prati i niz programa koji obogaćuju njen sadržaj, od radionica i predavanja, do planetarijumskih projekcija i specijalnih interaktivnih postavki.
Dečji naučni kutak u Palati nauke
© Foto : Marko Todorović, Sputnjiku ustupila Palata nauke
