Kako smo spasili JAT-ove avione od NATO bombi /video/
CC0 / Slika generisana veštačkom inteligencijom /
Pratite nas
Tokom NATO agresije, grupa odvažnih pilota JAT-a poletela je pod rizikom da se više neće vratiti svojim porodicama. Si-En-En je ceo dan javljao kako JAT-ovi avioni u Bukurešt prenose milione u novcu i zlatu, kao i članove porodica vladajućih struktura. Ničega od toga u avionima nije bilo.
Cilj je bio spasiti flotu aviona da ne bi bili uništeni.
„Zadatak smo izvršili – spasili smo pilotsku i oficirsku čast, spasili smo i našu kompaniju“, kaže pilot Stevan Ignjatović.
Agresija NATO-a na Jugoslaviju, pred tadašnjeg avionskog nacionalnog prevoznika, JAT (Jugoslovenski aerotransport), postavila je nekoliko ozbiljnih pitanja. Vazdušni prostor iznad Jugoslavije bio je zatvoren, pa je, pored pitanja kako obezbediti bilo kakvo poslovanje i prevoz putnika, kompaniji nametnuo i zadatak zaštite imovine.
„Na osnovu informacija koje smo dobijali od tadašnje Vlade Srbije, sa kojom je naš direktor, pokojni Žika Petrović, bio u stalnom kontaktu, kao i na osnovu podataka koje smo imali od vojske, doneta je odluka da se, u slučaju ugrožavanja aerodroma u Beogradu, pokuša sa izmeštanjem što većeg broja aviona. Cilj je bio da se flota sačuva, kako bi ti avioni jednog dana mogli da se vrate i kako bi JAT opstao“, priča nekadašnji pilot jugoslovenskog nacionalnog avioprevoznika, Stevan Ignjatović.
Jedini put - Rumunija i Bugarska
Odluka o izmeštanju aviona doneta je dva dana pred početak bombardovanja, a s obzirom da je NATO napravio prsten oko Jugoslavije od četrdeset milja, vazdušnim putem moglo se samo prema Rumuniji ili Bugarskoj. Napad na surčinski aerodrom očekivao se i zato što su dva vojna aviona MIG-29 bila sakrivena na aerodromu – bilo je jasno da je sve to vidljivo iz satelita, dodaje naš sagovornik.
Odlazak je planiran za 27. mart, međutim, vlasti ga nisu dozvolile jer nije bilo komunikacije sa PVO razmeštenom u okolini Beograda – postojala je realna opasnost da neko, ne znajući za let JAT-ovih aviona, eventualno otvori vatru – zbog toga je sve odloženo za 24 sata.
Idućeg dana, piloti i tehničko osoblje bili su na aerodromu oko pola deset ujutru; u tom trenutku već se očekivao napad, što se i dogodilo oko sat vremena kasnije. Četiri rakete pale su na aerodrom: dve su pogodile policijski hangar i policijsku zgradu, jedna je pala u blizini hangara „JAT tehnike“, gde je bio DC-10, ispod čijeg krila je bio sakriven jedan od Migova, a jedna je pala između piste i hangara i ona, na sreću nije eksplodirala, priseća se Ignjatović.
„Nakon toga doneta je odluka da pod hitno moramo da krenemo. Imali smo vrlo malo vremena da se organizujemo, da odlučimo gde ćemo i ko će prvi poleteti. Moj kolega Sava Ostojin i ja smo se prvi javili. Sa nama su bili i Mihailo Rogić i Boban Živanić, mehaničar. Tada sam leteo na Boingu 727, koji je smatran najbržim avionom u JAT-ovoj floti“, priča Ignjatović.
Najveća životna nagrada
Na sastanku na kome je odlučivano ko će kad poleteti, posadama je rečeno da ne postoje garancije da će se sa leta vratiti živi, na šta je Živanić odgovorio da ako treba da se gine, želi da bude u avionu sa Ignjatovićem, Ostojinom i Rogićem.
„Iskreno, to je najveća nagrada za celi život koju sam dobio. Na sreću, niko od nas nije oboren, niko nije poginuo“, kaže Ignjatović.
JAT-ovi avioni, njih deset, od piste surčinskog aerodroma odlepili su se u podne, a gde im je krajnja destinacija, saznali su neposredno pred poletanje – tek tada dobili su saglasnost od Rumunskih vlasti. Uputili su se prema vojno-civilnom aerodromu Baneasa u okolini Bukurešta. Od Rumuna su dobili, kasnije će se ispostaviti lažno, obećanje da će avioni biti napunjeni gorivom i da će moći da nastave let dalje.
Flota koja je poletela za Bukurešt sastojala se od aviona DC-10, Boinga 727 i 737, i dva aviona ATR, kaže Ignjatović.
„Kada smo Ostojin i ja poleteli, na nekih 4000 metara izbili smo iz oblačnosti koja je u tom trenutku pokrivala Beograd i okolinu. Nebo je bilo prelepo, sunce je sijalo. Mi smo uključili sve uređaje koje smo imali da bismo mogli da se identifikujemo kao civilni avion i očekivali smo da se pored nas pojavi neki od borbenih aviona ili trag neke rakete, pa da kažemo „do viđenja“. Međutim, ničega nije bilo i to je za nas bilo neverovatno. Stalno sam se javljao na „emerdžensi“ frekvenciju, šaljući svoj glas u etar da kažem ko smo i šta smo, jer po informacijama koje smo imali oko deset sati tog jutra je iznad Srbije i Crne Gore dejstvovalo oko 200 NATO aviona“, navodi on.
Svi smo bili svesni opasnosti
„Svesno smo krenuli u nešto što bi moglo da nas košta glave, a naše porodice da ostanu bez nas. Niko tada nije razmišljao u smislu ’šta to radim, da li sam normalan, šta mi to treba. Jednostavno, želeli smo da učinimo za našu državu, za našu firmu, koja je tog trenutka hranila oko 12000 ljudi“, ističe Ignjatović.
Tokom leta, straha nije bilo, on se pojavio tek kasnije.
„Tek uveče, kada sam došao u hotel i kada sam legao, kada sam se javio porodici da sam u Bukureštu, kada sam se setio sina koji je tada imao devet godina i supruge, počeo sam da drhtim, da se tresem u krevetu. To je bilo strašno, maltene celu noć nisam spavao“, priča on.
Na aerodromu, kada su sleteli, sačekali su ih NATO oficiri koji su izvršili inspekciju aviona. Od obećanja da će primiti gorivo i da će nastaviti put dalje, za Rusiju, Belorusiju ili Ukrajinu, takođe nije bilo ništa.
Umesto aviona – Bristol
Umesto da nastave put, piloti i mehaničari Jata smešteni su u hotel Bristol na neodređeno vreme. Svaki dan prevozili su ih do aviona, svaki dan rumunske vlasti nagoveštavale su da bi put mogao da se nastavi, međutim, to se nije dogodilo.
„Jedno jutro, nakon četrdeset dana provedenih u Rumuniji, došli su i rekli pakujte se. Misli smo da idemo dalje sa našim avionima, međutim, oni su nas popakovali u autobus, stavili nas u neki njihov stari avion i prebacili za Temišvar, gde nas je sačekala ekipa Jata, koja nas je autobusom prebacila za Beograd. To putovanje je bilo kao iz filma ’Ko to tamo peva’ – da li ćemo preko mosta, da li nećemo, da li ćemo da čekamo da padne mrak ili ćemo da putujemo po danu. U svakom slučaju, kasno posle podne stigli smo u Beograd, gde nas je dočekao direktor Jata, Žika Petrović. Svakog od nas je pozdravio i zagrlio. On nas je i ispratio rečima ’Sokolovi moji,, nadam se da ćemo se ponovo videti u istom gnezdu. To mi je ostalo za ceo život, to je izgovoreno od čoveka koji je voleo pilote i državu. Imali smo sreću da je on imao nas i mi njega“, kaže Ignjatović.
Zavitlavanje NATO pratilaca
Tokom boravka u Bukureštu, piloti i tehničari Jata nisu baš imali status ratnih zarobljenika, ali su bili pod stalnim nadzorom.
„Pored hotela bilo je veliko jezero, kao ovo naše na Adi, i kada izađemo da se šetamo, lepo vidimo da nas prate. Onda smo se pomalo šegačili sa njima, malo smo ih zaluđivali“, priseća se Ignjatović i dodaje da je tretman tadašnje jugoslovenske ambasade prema njima bio, kako kaže, katastrofalan.
Tadašnji ambasador Desimir Jeftić, kao ni vojni ataše, ni jednom nisu posetili JAT-ove pilote – pravdali su se time da ne žele da sebe dovode u opasnost.
„Bio je to jedan nekorektan odnos od samog starta, jer oni su sebe čuvali, a nas su pustili na vetrometinu. Ali, sistem je valjda bio takav – štitio je one koji gledaju samo sebe za razliku od nas koji smo u tom trenutku gledali državu, kompaniju koja nas hrani i naše porodice — a tek na kraju sebe“, navodi Ignjatović.
Ako se pogleda šta se dešavalo u svim kasnijim ratovima, nijedna država, nijedna aviokompanija i nijedna grupa pilota nije izletala svoje avione u uslovima najžešćeg bombardovanja kao što smo mi to uradili, dodaje on. Flota koju su JAT-ovi piloti spasili nastavila je da leti i posle NATO agresije. Poslednji avion iz te generacije povučen je iz upotrebe pre nekoliko godina.
Sa njegovim povlačenjem završena je era aviona koji su spasili JAT od uništenja – bili su ponos naše aviokompanije, zaključuje Ignjatović.
Pogledajte i:
