https://lat.sputnikportal.rs/20260215/srpski-ikonopisac-cuti-za-sputnjik-ove-tajne-je-naucio-od-rusa-seljaka-i---dece--1195809229.html
Srpski ikonopisac „ćuti“ za Sputnjik: Ove tajne je naučio od Rusa, seljaka i - dece
Srpski ikonopisac „ćuti“ za Sputnjik: Ove tajne je naučio od Rusa, seljaka i - dece
Sputnik Srbija
Težim da izraz bude što jednostavniji, što vedriji, radosniji, da posmatrača pozove da pokuša da bude kao dete. Ako zadržimo nešto dečije, bezazleno, to je i... 15.02.2026, Sputnik Srbija
2026-02-15T12:40+0100
2026-02-15T12:40+0100
2026-02-15T12:40+0100
moja priča
moja priča
srbija
srbija – društvo
atos
ikonopisanje
ikone
deca
tišina
vuk vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/02/0b/1195759302_0:87:2968:1756_1920x0_80_0_0_9bb4de6c17038ab9ebadcba8418f6189.jpg
Ovo nam kaže ikonopisac i slikar Vuk Vuković, autor čije ikone oni koji ne znaju u koju likovnu školu da ih svrstaju, nazivaju dečjim. Naš prvi sagovornik koji je izrazio želju, ne da govori, već da ćuti za Sputnjik:Poslednju izložbu, grupnu, imao je nedavno, u Kući kralja Petra, bili su to međunarodni „Likovni susreti“. Samostalno ne izlaže često, njegovi su mu učitelji objasnili da je sasvim dovoljno jedno samostalno izlaganje u četiri godine. Sve više je gordost i nametljivost.Jurodivi učitelji i ogromni izvorA učio je od najboljih. Za prvog učitelja Dragana Lubardu, profesora na Likovnoj akademiji, kaže da je nepravedno zapostavljeni majstor slikanja, čarobnjak sa olovkom. Pomalo ekscentričan, pozitivno, jako intuitivan.„Jednom mi je na predavanju prišao i rekao, vi ste pre dva dana čitali Dostojevskog. Bio sam zaprepašćen. Čak je znao i naslov. Zanemeo sam. Drugi moj veliki učitelj je đakon Srđan Radojković, izuzetan teolog koji je imao svoj pravac u ikonopisu. Završio je i Akademiju i prava. Imao je izuzetnu dubinu i širinu, nije bio isključivo dogmata, bio je izuzetan likovni pedagog. Bio je i pomalo jurodiv. Uvek je govorio istinu, tražio da osvojimo sebe, da pijemo sa izvora, jednog ogromnog izvora“.Trag Vizantije i bugarskih seljakaSvi Vukovićevi uzori najviše su se oslanjali na vizantijski izraz u ikonografiji. Na njega su tragove ostavile ikone ruskih i ukrajinskih autora, zatim grčkih i makedonskih, ali i bugarskih seljaka:„To su ikone koje su rađene iz srca, iz neke prostodušnosti i dobrodušnosti, koje nemaju stroge forme, gde se ne vodi mnogo računa o kompoziciji. Isključivo je dečija kompozicija, ali imaju veliku snagu, veliku dubinu i veliku simboliku. To su moji uzori. Obične, jednostavne ikone, koje ne zahtevaju mnogo formi i preciznost i u crtežu, već teže ka nekoj dubini i karakteru, koji je sa one strane granice“.Svetlost koja dolazi iz tišineNjegove ikone izdvajaju se iz istog razloga, plene jednostavnošću i naivnošću karaktera, koloritom koji privlači i leči, a najviše privlači svetlost. Njegova svetlost kao da uvek dolazi od sunca. Upitan odakle dolazi to svetlo, ovaj umetnik kaže:„Teško je reći. Ne volim da izgledam kao neko ko propoveda univerzalne istine. Veliki deo te svetlosti dolazi i iz ljudi koje srećem, iz tišine, iz neke neobjašnjive tišine, možda i od zvezda, od mesečine. Sve je to isprepleteno, dolazi iz neke velike dubine, ona je prosto tu prisutna, kreće se. Mislim da ona ne može da se vidi ako čovek u svom životu i životu zajednice u koji se nalazi, ne prođe kroz ogromnu, zastrašujuću tamu. Ona se nalazi u svima nama, a to svetlo može da vidi i celo društvo, samo povremeno“.Od Zminjeg jezera do AtosaSvoje prve ikone oslikavao je na drveću, počeo je na Zminjem jezeru, tu je ostavio lik Presvete Bogorodice na stoletnom deblu bora. Imao je potrebu jer se tražio, kaže, razgovarao sa anđelima, ali i sa demonskim silama.Anđeli su još tu, posebno u divljoj, neistraženoj prirodi u koju često odlazi sa porodicom, pored supruge, lepotu deli sa dve ćerke i dva sina. Sa sinovima deli još jednu veliku inspiraciju, veliku istinu, tišinu Svete Gore.Za očekivati je da borave u našoj Carskoj lavri, Hilandaru, ali Vukovićima je domaćin ruski Pantelejmon:„Slušamo pojanje ruskih monaha, razgovor sa Bogom u četiri ujutro, a istovremeno slušamo i osetimo more, osetimo i miris tamnjana. Slušati te neobične zvukove prirode, ponekad i zavijanje šakala, to ne može rečima da se opiše. A to svetlo i ta lepota, to je nešto što je nedokučivo. Ne postoje reči, ni u prozi, ni u poeziji, koje mogu da opišu lepotu te svetlosti. I zato mislim da je najlepše i najuzvišenije ćutati. Posebno pred tom silom. To je neka velika, večna, beskonačna sila“.Molitva na uliciDeo te svetlosti Atosa sija i iz njegovih dela. Svakodnevno radi, kao svaki umetnik modernog doba taj rad predstavlja na društvenim mrežama. To je sasvim dovoljna, neprestana samostalna izložba, ako je neko poželi, tu je, sa one strane granice.Njegove ikone putuju. Svetlost sada živi u nečijem domu u Rusiji, Ukrajini, Americi, Kanadi. Krase i izlog jedne prodavnice u centru Beograda. Prolaznici, privučeni svetlošću, bojom i dečijom bezazlenošću, pred njima se mole, na ulici. Ne mare, samo zatvore oči i čuju tišinu. I niko ih ne vidi. Kao decu.
srbija
atos
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Senka Miloš
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112072/12/1120721288_0:0:960:960_100x100_80_0_0_962f5c259e322cea6489c51265fc37b1.jpg
Senka Miloš
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112072/12/1120721288_0:0:960:960_100x100_80_0_0_962f5c259e322cea6489c51265fc37b1.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Senka Miloš
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112072/12/1120721288_0:0:960:960_100x100_80_0_0_962f5c259e322cea6489c51265fc37b1.jpg
moja priča, srbija, srbija – društvo, atos, ikonopisanje, ikone, deca, tišina, vuk vuković
moja priča, srbija, srbija – društvo, atos, ikonopisanje, ikone, deca, tišina, vuk vuković
Srpski ikonopisac „ćuti“ za Sputnjik: Ove tajne je naučio od Rusa, seljaka i - dece
Težim da izraz bude što jednostavniji, što vedriji, radosniji, da posmatrača pozove da pokuša da bude kao dete. Ako zadržimo nešto dečije, bezazleno, to je i anđeosko. Deca najviše, najbolje komuniciraju sa anđelima. U ovakvim vremenima treba da pokušamo da budemo kao deca. Odrastao čovek, sam po sebi je najveća opasnost. I za sebe i za čovečanstvo.
Ovo nam kaže ikonopisac i slikar Vuk Vuković, autor čije ikone oni koji ne znaju u koju likovnu školu da ih svrstaju, nazivaju dečjim. Naš prvi sagovornik koji je izrazio želju, ne da govori, već da ćuti za Sputnjik:
„Sama tišina ponekad govori mnogo više od reči, a i tišina ima svoje zvukove. Kao što i ikona govori tišinom, kroz kolorit, kompoziciju, ekspresiju. Ponekad je mnogo lepše govoriti ćutanjem, dublje i lepše. Može kroz osmeh. Ako već moramo da pričamo, možemo kao deca, da budemo bezazleni“.
Poslednju izložbu, grupnu, imao je nedavno, u Kući kralja Petra, bili su to međunarodni „Likovni susreti“. Samostalno ne izlaže često, njegovi su mu učitelji objasnili da je sasvim dovoljno jedno samostalno izlaganje u četiri godine. Sve više je gordost i nametljivost.
Jurodivi učitelji i ogromni izvor
A učio je od najboljih. Za prvog učitelja Dragana Lubardu, profesora na Likovnoj akademiji, kaže da je nepravedno zapostavljeni majstor slikanja, čarobnjak sa olovkom. Pomalo ekscentričan, pozitivno, jako intuitivan.
„Jednom mi je na predavanju prišao i rekao, vi ste pre dva dana čitali Dostojevskog. Bio sam zaprepašćen. Čak je znao i naslov. Zanemeo sam. Drugi moj veliki učitelj je đakon Srđan Radojković, izuzetan teolog koji je imao svoj pravac u ikonopisu. Završio je i Akademiju i prava. Imao je izuzetnu dubinu i širinu, nije bio isključivo dogmata, bio je izuzetan likovni pedagog. Bio je i pomalo jurodiv. Uvek je govorio istinu, tražio da osvojimo sebe, da pijemo sa izvora, jednog ogromnog izvora“.
Trag Vizantije i bugarskih seljaka
Svi Vukovićevi uzori najviše su se oslanjali na vizantijski izraz u ikonografiji. Na njega su tragove ostavile ikone ruskih i ukrajinskih autora, zatim grčkih i makedonskih, ali i bugarskih seljaka:
„To su ikone koje su rađene iz srca, iz neke prostodušnosti i dobrodušnosti, koje nemaju stroge forme, gde se ne vodi mnogo računa o kompoziciji. Isključivo je dečija kompozicija, ali imaju veliku snagu, veliku dubinu i veliku simboliku. To su moji uzori. Obične, jednostavne ikone, koje ne zahtevaju mnogo formi i preciznost i u crtežu, već teže ka nekoj dubini i karakteru, koji je sa one strane granice“.
Svetlost koja dolazi iz tišine
Njegove ikone izdvajaju se iz istog razloga, plene jednostavnošću i naivnošću karaktera, koloritom koji privlači i leči, a najviše privlači svetlost. Njegova svetlost kao da uvek dolazi od sunca. Upitan odakle dolazi to svetlo, ovaj umetnik kaže:
„Teško je reći. Ne volim da izgledam kao neko ko propoveda univerzalne istine. Veliki deo te svetlosti dolazi i iz ljudi koje srećem, iz tišine, iz neke neobjašnjive tišine, možda i od zvezda, od mesečine. Sve je to isprepleteno, dolazi iz neke velike dubine, ona je prosto tu prisutna, kreće se. Mislim da ona ne može da se vidi ako čovek u svom životu i životu zajednice u koji se nalazi, ne prođe kroz ogromnu, zastrašujuću tamu. Ona se nalazi u svima nama, a to svetlo može da vidi i celo društvo, samo povremeno“.
Od Zminjeg jezera do Atosa
Svoje prve ikone oslikavao je na drveću, počeo je na Zminjem jezeru, tu je ostavio lik Presvete Bogorodice na stoletnom deblu bora. Imao je potrebu jer se tražio, kaže, razgovarao sa anđelima, ali i sa demonskim silama.
Anđeli su još tu, posebno u divljoj, neistraženoj prirodi u koju često odlazi sa porodicom, pored supruge, lepotu deli sa dve ćerke i dva sina. Sa sinovima deli još jednu veliku inspiraciju, veliku istinu, tišinu Svete Gore.
Za očekivati je da borave u našoj Carskoj lavri, Hilandaru, ali Vukovićima je domaćin ruski Pantelejmon:
„Slušamo pojanje ruskih monaha, razgovor sa Bogom u četiri ujutro, a istovremeno slušamo i osetimo more, osetimo i miris tamnjana. Slušati te neobične zvukove prirode, ponekad i zavijanje šakala, to ne može rečima da se opiše. A to svetlo i ta lepota, to je nešto što je nedokučivo. Ne postoje reči, ni u prozi, ni u poeziji, koje mogu da opišu lepotu te svetlosti. I zato mislim da je najlepše i najuzvišenije ćutati. Posebno pred tom silom. To je neka velika, večna, beskonačna sila“.
Deo te
svetlosti Atosa sija i iz njegovih dela. Svakodnevno radi, kao svaki umetnik modernog doba taj rad predstavlja
na društvenim mrežama. To je sasvim dovoljna, neprestana samostalna izložba, ako je neko poželi, tu je, sa one strane granice.
Njegove ikone putuju. Svetlost sada živi u nečijem domu u Rusiji, Ukrajini, Americi, Kanadi. Krase i izlog jedne prodavnice u centru Beograda. Prolaznici, privučeni svetlošću, bojom i dečijom bezazlenošću, pred njima se mole, na ulici. Ne mare, samo zatvore oči i čuju tišinu. I niko ih ne vidi. Kao decu.
