Zapanjujući neuspeh Trampove inicijative – Evropa neće američki gas /video/
© AP Photo / Michael Sohn
Pratite nas
Sve veće tenzije između EU i SAD rezultirale su odustajanjem od kupovine američkog tečnog gasa sa terminala u Egejskom moru. Diversifikovana nabavka energenata koju sada zagovara Brisel je ipak teško izvodljiva, a jedino racionalno rešenje-povratak ruskom gasu je nemoguć dok je u EU na vlasti postojeća garnitura i dok se ne smiri rat u Ukrajini.
Na to ukazuje stručnjak za energetiku, ekonomista Velimir Gavrilović, ocenjujući da je Evropska unija, odrekavši se duplo jeftinijeg ruskog gasa donela, „šizofrenu, nekomercijalnu odluku“, koja je puno košta. I privredu i građane. Rezultirala je, pre svega, deindustrijalizacijom nemačke privrede, najveće u EU, koja sada seli proizvodnju iz zemlje idući za jeftinijim energentima i troškovima poslovanja.
Ono što je, međutim, administraciju u Briselu konačno osvestilo je nepredvidivost politike njenog najbližeg saveznika sa druge strane Atlantika, nakon što je američki predsednik Donald Tramp zapretio da će preuzeti kontrolu nad Grenlandom, teritorijom Danske, jedne od članica EU.
Najnovije tenzije su, kako je izjavio grčki ministar energetike Stavros Papastavru, uplašile potencijalne kupce američkog tečnog prirodnog gasa (LNG). A samo pre dva meseca, zvaničnici američke vlade došli su u Atinu da se predstave kao novi, veliki energetski igrač na Mediteranu, a da Grčku proglase za energetsko čvorište, nakon što je proradio novoizgrađeni terminal za prihvat LNG kod Aleksandropolisa u Egejskom moru.
Zapanjujući neuspeh
Stvari se, međutim, nisu odvijale po američkom scenariju. Na nedavnoj aukciji od kapaciteta gasovoda ponuđenog kompanijama na kraju je rezervisano samo 0,1 odsto. Briselski portal Politiko je ocenio da su razmere neuspeha zapanjujuće, podsećajući da se na prethodnoj, decembarskoj aukciji nije prijavio niko.
Komesar Evropske unije za energetiku Den Jergensen, koji je Trampove poruke o Grenlandu nazvao ''pozivima na buđenje'', odmah je najavio da će Evropska unija pojačati napore da diversifikuje dobavljanje LNG-a, kako ne bi zavisili samo od Sjedinjenih Američkih Država.
U emisiji Energija Sputnjika Gavrilović, međutim, kaže da će, koliko god bilo poželjno, to biti teško izvodljivo.
On podseća da je potrošnja gasa u Evropi pala na 330 milijardi kubnih metara godišnje i da je 2024. godine dve trećine te količine činio onaj koji gasovodima stiže u gasovitom stanju, dok se jedna trećina odnosila na tečni prirodni gas (LNG).
Strah od Amerike
Zbog pritiska Amerike da se i dalje smanjuje uvoz ruskih energenata, u 2025. godini EU je, kako ukazuje sagovornik Sputnjika, povećala potrošnju LNG-a i taj odnos je bio pola-pola. Naravno, najveći udeo u uvezenom LNG-u bio je američki i u januaru ove godine on je činio 63 odsto.
Stručnjak za energetiku smatra sasvim opravdanom bojazan Evropljana da bi mogli da ostanu uskraćeni za uredno snabdevanje američkim gasom s obzirom na nepredvidivost Trampove administracije sklone da kažnjava „neposlušne“. Energenti su, uz vodu i hranu, podseća on, najvažnija roba u današnjem svetu i najskuplji su kada ih nema.
Pritom je LNG i onako dramatično skuplji od prirodnog gasa koji dolazi u gasovitom stanju, jer, objašnjava Gavrilović, morate prvo da ohladite taj gasoviti prirodni gas i da ga prebacite u tečno stanje. Onda morate specijalnim tankerima za LNG da ga transportujete do odredišta, odnosno do terminala u moru u blizini luka gde se opet dešava nova tehnološka intervencija, regasifikacija. To naravno gradi troškove na neverovatan nivo i taj gas pre nego što dođe do gasovoda na kopnu kojim se transportuje do krajnjeg kupca je već najmanje duplo skuplji, a često to bude i tri puta od prirodnog gasa koji ide gasovodima, ističe on.
Teško izvodljiva namera Brisela
Zbog svega toga sagovornik Sputnjika ne veruje da će se tu nešto bitno promeniti po pitanju interesovanja za američki LNG, pogotovo što je maksimalan kapacitet Aleksandropolisa 1,8 milijardi kubnih metara gasa godišnje. To je, kako kaže, skromna količina da bi podmirila i potrebe okolnih zemalja, a kamoli da, kako je zamišljeno, takozvanim „vertikalnim koridorom“ gas od Grčke stigne do Bugarske i Rumunije, odakle bi jedan krak gasovoda išao ka Moldaviji i Ukrajini, a drugi u Mađarsku.
Gavrilović je vrlo skeptičan po pitanju brzog izlaska iz sadašnje situacije.
„Rešenja tu nema ako se ponovo ne okrenu izvorištima iz Ruske Federacije. Makar u srednjem roku nema rešenja. Evropska unija može blago povećati uvoz prirodnog gasa iz Norveške, ali tu su kapaciteti ograničeni i već sada ti gasovodi rade na maksimumu . Ne mislim da će Katar biti alternativa za Evropu, pre će to biti afričke zemlje, možda Angola uz Alžir i još neke koje imaju kapacitet da izvezu, da ne bi zavisili samo od Amerikanaca i moguće njihove ucenjivačke politike“, kaže stručnjak za energetiku.
Zašto ne Katar
On objašnjava zašto ne vidi LNG iz Katara kao alternativu američkom, uprkos tome što je nemački kancelar Fridrih Merc ovih dana u poseti toj zemlji, kao i Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Saudijskoj Arabiji. U nameri da nađe stabilno rešenje za obezbećenje gasa za Nemačku čija je privreda najviše pogođena odustajanjem od ruskog energenta, Merc bi, po pisanju Dojče velea, sad pristao i na dugoročni ugovor sa Katarom na čemu je ta zalivska zemlja ranije insistirala. Ovoga puta ne bi bilo sporno ni stanje ljudskih prava u Kataru, što je ranije, takođe bila prepreka.
Gavrilović, međutim, ukazuje na moguću prepreku druge vrste. Ukoliko zaista Amerikanci budu započeli novi rat sa Iranom, Ormuski moreuz će svakako biti zatvoren za komercijalne plovidbe, za trgovinu i iz Persijskog zaliva neće stizati ni LNG ni nafta, napominje on.
Pri tom, u redovnim uslovima, katarski LNG , kako kaže, ne bi bio jeftiniji od američkog.
On, takođe, ističe da ako diversifikacija koju EU sada pokušava da sprovede i dalje bude značila kupovinu skupog LNG-a to znači da ona nastavlja da bude cenovno i troškovno nekonkurentna ostalim velikim privrednim zonama u svetu – Americi, Dalekom istoku, posebno Kini.
Idealan miks
„Tu je jedini spas povratak tradicionalnim gasovodima, a ne LNG varijanti, a to znači ponovo Ruska Federacija, Azerbejdžan, plus to što već postoji ali na granici maksimuma iz Norveške. LNG terminali u budućnosti treba da služe kao korektivni faktor u situacijama nekih šokova, ekstremnih političkih kriza, tehnoloških prekida u dopremanju gasa gasovodima. To bi bio neki idealni energetski miks za Evropsku uniju“, uveren je Gavrilović.
On smatra da bi diversifikacija na taj način bila i pravo rešenje za Srbiju.
Ako budemo insistirali samo na ruskom gasu posredstvom Turskog, odnosno Balkanskog toka, Bugarska je tu, kako kaže, slaba karika. On podseća kako je svojevremeno na pritisak EU i Amerike, odustala od izgradnje Južnog toka kada je malatene već sve bilo završeno.
Od Bugarske možemo ponovo očekivati probleme, kaže on, tim pre što su već izjavili da će sprečiti tranzit ruskog gasa preko njihove teritorije u skladu sa odlukom Saveta EU da od početka naredne godine važi zabrana uvoza ruskog LNG-a u zemlje Unije, a od 30. septembra 2027. i gasa iz gasovoda.
U nekom trenutku pojedini političari Evropske unije pokušali su to da amortizuju, napomenuvši da se zabrana neće odnositi na tranzit gasa ka zemljama koje su van u EU kao što je Srbija, ali neki rizik tu za nas postoji dok god se to tako ne precizira crno na belo, smatra on.
Interkonekciju, odnosno dvosmerni gasovod koji imamo sa Bugarskom, preko koga nam dolazi godišnje oko 400 miliona kubnih metara gasa iz Azerbejdžana, po njegovom mišljenju, treba održavati i možda i podići u nekom trenutku.
Ruski gas plus interkonekcije
On ne misli da bi diversifikaciji nešto doprinele interkonekcije o kojima se sada dosta govori. Ona sa Severnom Makedonijom bi nas povezala sa Grčkom i skupim LNG-om iz Aleksandropolisa, a pogotovo bi još nepovoljnija, odnosno skuplja bila interkonekcija sa Hrvatskom koja bi pratila trasu naftovoda JANAF, a odnosi se na prijem LNG-a sa terminala na Krku ili Rijeci.
„I dolazimo do interkonekcije sa Rumunijom. Mislim da tu treba staviti fokus za neki naredni period. Relativno je kratka deonica, tako da ne bi bilo skupo to izgraditi, naročito na ovoj srpskoj strani, i to bi nas povezalo sa jednim dodatnim izvorištem gasa. To je prirodni gas koji nije LNG forma, zato što Rumuni imaju ta istražna polja u Crnom moru i jedno veliko polje koje planiraju sledeće godine da puste u rad, Neptun Dip, gde bi Srbija mogla da računa na neke zaista znatne količine gasa. To bi bio neki idealni miks za Srbiju u budućnosti, znači nastavak isporuka ruskog gasa preko Turskog i Balkanskog toka, taj novi gasovod iz Rumunije i ova interkonekcija sa Bugarskom kao neki korektivni faktor u tom našem gasnom miksu“,istakao je Gavrilović.
Na pitanje da li je posle svega realno da Evropska unija i dalje insistira na odluci o zabrani uvoza ruskog gasa, čime direktno radi u korist svoje štete, sagovornik Sputnjika kaže da, sudeći po dosadašnjim potezima političara koji trenutno vode glavne zemlje EU, tu neće biti neke preterane promene politike.
Ali će, smatra on, onda biračko telo verovatno njih promeniti i onda će doći i do promene ovakve energetske politike Evropske unije za šta je, kako napominje, takođe, potrebno da se smiri rat u Ukrajini. Uspostavljanje nove bezbednosti na kontinentu posledično će, uveren je, značiti i energetsku bezbednost.
„To znači da će onda energenti ići svojim prirodnim tokovima od najpovoljnijih izvorišta ka potrošačima u Evropskoj uniji. I to je to. Znači, čim se bude stabilizovala politička situacija, kad se rat bude smirio, ponovo će komercijalni interesi uraditi svoje i uspostaviće se ti tradicionalni koridori za dopremu energenata do Evrope. Nema drugog rešenja“,zaključio je Gavrilović u emisiji Energija Sputnjika.
Pogledajte i:
