https://lat.sputnikportal.rs/20260102/partizan-sport-kosarka-evroliga-zeljko-obradovic-trener-djoan-penjaroja-1193994353.html
Partizan koji mora da se seti ko je
Partizan koji mora da se seti ko je
Sputnik Srbija
Godina koja je trebalo da potvrdi kontinuitet evropskog Partizana završava se kao godina potpunog kolapsa. Umesto stabilnosti – vakuum identiteta. Umesto... 02.01.2026, Sputnik Srbija
2026-01-02T18:34+0100
2026-01-02T18:34+0100
2026-01-02T18:34+0100
sport
sport
košarka
evroliga (košarka)
kk partizan
željko obradović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e9/08/1d/1189479082_0:137:3072:1865_1920x0_80_0_0_3eb70c210520f97791bab89dd43217af.jpg
Odlazak Željka Obradovića nije bio samo sportska vest, već tektonski poremećaj koji je ogolio duboke pukotine u upravi, u svlačionici, u karakterima igrača i u samom načinu na koji savremeni Partizan pokušava da opstane između tradicije i realnosti moderne košarke.Nešto više od mesec dana nakon što je najtrofejniji evropski trener napustio klub, Partizan ulazi u 2026. godinu sa novim šefom struke. Đoan Penjaroja je u Beograd stigao tiho, bez konferencija i velikih reči, dočekan od sportskog direktora Žarka Paspalja. Tišina na aerodromu bila je simbol trenutka – Partizan danas nema luksuz retorike. Ima samo potrebu za redom.Španski trener je potpisao ugovor do leta 2027. godine, vredan 1.300.000 evra, i preuzeo je ekipu koja se u Evroligi u tom trenutku nalazila na skoru 6–11 i na 17. mestu. Njegov zadatak nije samo taktički, pre svega je psihološki i organizacioni.Odlazak Željka Obradovića nije bio impulsivan čin. Mesec dana pre nego što je povukao potez, jasno je nagovestio šta će se dogoditi ukoliko se stvari ne promene. Promena nije bilo. Prema svedočenju njegovog dugogodišnjeg pomoćnika Đozepa Marije Iskjerda, situacija je postala „slepa ulica“.Izbor je bio brutalan: ili masovna čistka igračkog kadra, ili povlačenje kompletnog stručnog štaba. Obradović je odbio prvu opciju – nije želeo da klub finansijski krvari – i izabrao odlazak. Ne kao poraz, već kao jedino moguće rešenje.Iskjerdo je izgovorio ono što se mesecima osećalo: deo igrača nije verovao u Obradovićev pristup. Ne zbog pasoša ili košarkaške škole, već zbog nerazumevanja konteksta. Nisu shvatali gde su došli, šta znači Partizan, kakvu težinu nosi Evroliga, Beograd i ime koje stoji na klupi. Postojala je grupa kojoj se nije dopadao način rada – i to se videlo.Prelomni trenutak bio je poraz od Panatinaikosa. Tada je, prema Iskjerdu, Obradović rekao da je kraj. Ne iz inata, već iz iscrpljenosti. Svakodnevni stres počeo je da ugrožava zdravlje. Partizan, klub njegovog života, postao je izvor patnje. Tu je povučena linija.Nakon njegovog odlaska, ekipu je privremeno preuzeo Mirko Ocokoljić. Usledile su četiri pobede, uključujući i večiti derbi protiv Crvene zvezde u Evroligi. Igra je delovala rasterećenije, brže, protočnije. Kao da je ekipi skinut teret sa ramena.Dvejn Vašington tada je izgovorio rečenicu koja će kasnije dobiti potpuno drugačiju težinu.„Osećali smo manje pritiska. Igrali smo slobodnije i brže. Pogledali smo se u ogledalo i shvatili da smo mi ti koji kontrolišemo šta se dešava na terenu.“U toj izjavi bila je sažeta suština problema. Pod autoritetom su se osećali sputano. Bez autoriteta – oslobođeno. Ali sloboda bez strukture traje kratko. Virtus je to razotkrio do kraja. Poraz 86:68 u Beogradu nije bio samo loš rezultat – bio je raspad sistema u realnom vremenu.Posle tog poraza, izjave igrača dodatno su ogolile problem. Sterling Braun je poručio da ga ne zanimaju zvižduci navijača. Džabari Parker govorio je o sopstvenoj vrednosti i budućnosti, naglašavajući da je „jedan od najboljih igrača u Evropi“. Vašington je ostao distanciran i pragmatičan.To nisu bile loše izjave u klasičnom smislu. Bile su iskrene – i upravo zato opasne. Pokazale su tim jakih individualaca, ali slabog kolektiva. Ljude sa ponosom, ali bez zajedničkog imenitelja. Profesionalce koji znaju ko su, ali ne i kome pripadaju.Duško Vujošević je davno rekao da igračima ne smeš slomiti ponos niti ubiti kreativnost. Ali je isto tako upozoravao na granicu. Partizan je tu granicu izgubio. Pod Obradovićem je imao red koji je trošio energiju. Bez Obradovića dobio je slobodu koja je pojela strukturu.Đoan Penjaroja dolazi sa ozbiljnim CV-jem – Valensija, Baskonija, Barselona, dve FIBA Lige šampiona sa Burgosom. Ali dolazi i u sredinu koja ne prašta, u svlačionicu punu ega i u klub koji traži identitet, ne samo pobede. Uz pomoć Uroša Dragićevića, koji će imati ulogu komunikacionog mosta, Penjaroja mora da uradi ono najteže: da postavi granice, a da ne slomi ljude.Partizan danas nije ni Obradovićev tim, ni Ocokoljićev tim, ni Penjarojin. On je tim između dve epohe, zaglavljen između dva zida – sistema bez emocije i emocije bez sistema.Na kraju godine, Partizan nema jasne odgovore, ali ima jasne lekcije. Autoritet bez poverenja ne funkcioniše. Sloboda bez odgovornosti ne traje. Ego bez kolektiva razara. Tradicija bez prilagođavanja postaje teret. A modernost bez razumevanja konteksta – prazna forma.Nova godina donosi novog trenera. Ne garantuje novi Partizan. To zavisi od toga da li će klub konačno uspeti da spoji ono što mu stalno izmiče – identitet i realnost, ponos i disciplinu, slobodu i red.Jer Partizan može da preživi lošu sezonu, ali ono što ne sme da izgubi jeste – svest o tome ko je.
https://lat.sputnikportal.rs/20260102/davorin-tosic-crvena-zvezda-zeleznicar-sport-fudbal-1194380399.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
sport, košarka, evroliga (košarka), kk partizan, željko obradović
sport, košarka, evroliga (košarka), kk partizan, željko obradović
Partizan koji mora da se seti ko je
Godina koja je trebalo da potvrdi kontinuitet evropskog Partizana završava se kao godina potpunog kolapsa. Umesto stabilnosti – vakuum identiteta. Umesto jasnog pravca – sudar filozofija. Umesto odgovora – niz pitanja koja se prenose u novu sezonu.
Odlazak Željka Obradovića nije bio samo sportska vest, već tektonski poremećaj koji je ogolio duboke pukotine u upravi, u svlačionici, u karakterima igrača i u samom načinu na koji savremeni Partizan pokušava da opstane između tradicije i realnosti moderne košarke.
Nešto više od mesec dana nakon što je najtrofejniji evropski trener napustio klub, Partizan ulazi u 2026. godinu sa novim šefom struke. Đoan Penjaroja je u Beograd stigao tiho, bez konferencija i velikih reči, dočekan od sportskog direktora Žarka Paspalja. Tišina na aerodromu bila je simbol trenutka – Partizan danas nema luksuz retorike. Ima samo potrebu za redom.
Španski trener je potpisao ugovor do leta 2027. godine, vredan 1.300.000 evra, i preuzeo je ekipu koja se u Evroligi u tom trenutku nalazila na skoru 6–11 i na 17. mestu. Njegov zadatak nije samo taktički, pre svega je psihološki i organizacioni.
Odlazak Željka Obradovića nije bio impulsivan čin. Mesec dana pre nego što je povukao potez, jasno je nagovestio šta će se dogoditi ukoliko se stvari ne promene. Promena nije bilo. Prema svedočenju njegovog dugogodišnjeg pomoćnika Đozepa Marije Iskjerda, situacija je postala „slepa ulica“.
Izbor je bio brutalan: ili masovna čistka igračkog kadra, ili povlačenje kompletnog stručnog štaba. Obradović je odbio prvu opciju – nije želeo da klub finansijski krvari – i izabrao odlazak. Ne kao poraz, već kao jedino moguće rešenje.
Iskjerdo je izgovorio ono što se mesecima osećalo: deo igrača nije verovao u Obradovićev pristup. Ne zbog pasoša ili košarkaške škole, već zbog nerazumevanja konteksta. Nisu shvatali gde su došli, šta znači Partizan, kakvu težinu nosi Evroliga, Beograd i ime koje stoji na klupi. Postojala je grupa kojoj se nije dopadao način rada – i to se videlo.
Prelomni trenutak bio je poraz od Panatinaikosa. Tada je, prema Iskjerdu, Obradović rekao da je kraj. Ne iz inata, već iz iscrpljenosti. Svakodnevni stres počeo je da ugrožava zdravlje. Partizan, klub njegovog života, postao je izvor patnje. Tu je povučena linija.
Nakon njegovog odlaska, ekipu je privremeno preuzeo Mirko Ocokoljić. Usledile su četiri pobede, uključujući i večiti derbi protiv Crvene zvezde u Evroligi. Igra je delovala rasterećenije, brže, protočnije. Kao da je ekipi skinut teret sa ramena.
Dvejn Vašington tada je izgovorio rečenicu koja će kasnije dobiti potpuno drugačiju težinu.
„Osećali smo manje pritiska. Igrali smo slobodnije i brže. Pogledali smo se u ogledalo i shvatili da smo mi ti koji kontrolišemo šta se dešava na terenu.“
U toj izjavi bila je sažeta suština problema. Pod autoritetom su se osećali sputano. Bez autoriteta – oslobođeno. Ali sloboda bez strukture traje kratko. Virtus je to razotkrio do kraja. Poraz 86:68 u Beogradu nije bio samo loš rezultat – bio je raspad sistema u realnom vremenu.
Posle tog poraza, izjave igrača dodatno su ogolile problem. Sterling Braun je poručio da ga ne zanimaju zvižduci navijača. Džabari Parker govorio je o sopstvenoj vrednosti i budućnosti, naglašavajući da je „jedan od najboljih igrača u Evropi“. Vašington je ostao distanciran i pragmatičan.
To nisu bile loše izjave u klasičnom smislu. Bile su iskrene – i upravo zato opasne. Pokazale su tim jakih individualaca, ali slabog kolektiva. Ljude sa ponosom, ali bez zajedničkog imenitelja. Profesionalce koji znaju ko su, ali ne i kome pripadaju.
Duško Vujošević je davno rekao da igračima ne smeš slomiti ponos niti ubiti kreativnost. Ali je isto tako upozoravao na granicu. Partizan je tu granicu izgubio. Pod Obradovićem je imao red koji je trošio energiju. Bez Obradovića dobio je slobodu koja je pojela strukturu.
Đoan Penjaroja dolazi sa ozbiljnim CV-jem – Valensija, Baskonija, Barselona, dve FIBA Lige šampiona sa Burgosom. Ali dolazi i u sredinu koja ne prašta, u svlačionicu punu ega i u klub koji traži identitet, ne samo pobede. Uz pomoć Uroša Dragićevića, koji će imati ulogu komunikacionog mosta, Penjaroja mora da uradi ono najteže: da postavi granice, a da ne slomi ljude.
Partizan danas nije ni Obradovićev tim, ni Ocokoljićev tim, ni Penjarojin. On je tim između dve epohe, zaglavljen između dva zida – sistema bez emocije i emocije bez sistema.
Na kraju godine, Partizan nema jasne odgovore, ali ima jasne lekcije. Autoritet bez poverenja ne funkcioniše. Sloboda bez odgovornosti ne traje. Ego bez kolektiva razara. Tradicija bez prilagođavanja postaje teret. A modernost bez razumevanja konteksta – prazna forma.
Nova godina donosi novog trenera. Ne garantuje novi Partizan. To zavisi od toga da li će klub konačno uspeti da spoji ono što mu stalno izmiče – identitet i realnost, ponos i disciplinu, slobodu i red.
Jer Partizan može da preživi lošu sezonu, ali ono što ne sme da izgubi jeste – svest o tome ko je.
