Oj Krajino rodna grudo! Ako ovo kao Srbi dozvolimo – kao da ne postojimo
20:27 06.08.2025 (Osveženo: 13:53 07.08.2025)
© Foto : Sputnjiku ustupio KUD Krajina
Pratite nas
Za krajišku pesmu i igru prostora više nema. Nošnje od crvene čoje, a „naša“ crvena kaže, krv, ali i ljubav, radost, dalmatinske i ličke kape i srebrne toke koje zveckaju u ritmu nemog kola i pomeraju u čoveku, sa bilo kog prostora, planine, sada su u mraku skladišta. Čekaju bolji dan, da ponovo zasijaju. Mora doći.
Posle „Oluje, pa ni u maju 1996. nikome od Krajišnika nije bilo do pesme, nije im bilo ni do njih, ali u napuštenim barakama građevisnke firme na Novom Beogradu, a gde će izbeglice, nego u baraku, okupili su se pevači i igrači iz nekoliko gradova u Hrvatskoj. Ličani, Dalmatinci, Banijci. Osnovan je KUD Krajina.
Slušala sam ih nedugo zatim u Etnografskom muzeju. Groktalica i zvuk dipli prvo su ledile krv u žilama, a posle su svi plakali. I izvođači i gosti. Zarozani radnik muzeja mi je rekao:
“Nemojte me pogrešno razumeti, ali blago nama što ste došli, koliko mi bogatstvo imamo“.
Nije sramota naučiti tuđe običaje, već zaboraviti svoje
„Nije sramota naučiti tuđe običaje, sramota je zaboraviti svoje“, to mi je rekao Milorad Zagorac, predsednik KUD-a Krajina kad smo se upoznali pre dve decenije.
Pozvao me je kao tadašnju novinarku Studija B, zemljakinju, da im pomognem. Ali pomoć, promocija, nije bila potrebna, Beograd i Srbija prepoznali su bogatstvo krajiške igre i pesme.
Zvali su ih da nastupaju na raznim događajima. Krajišnici su ponovo plakali, domaćini uživali. Oni koji poznaju folklor znali su da je u pitanju jedinstvena družina.
U Srbiji rade desetine kulturno – umetničkih društava, ali samo KUD Krajina otima od zaborava stare igre i pesme, običaje krajiškog naroda.
Ansambl koji čuva jezik, govor, navike, pa i potrebe ljudi "sa naših prostora", trudio se da taj „naš govor“ ostane autentičan u izvedbama, i kad pričaju i kad pevaju. Pokazali su i samim držanjem na sceni ko smo. Oko toga nisu ni morali mnogo da se trude stasiti Ličani, Dalmatinci, Kordunaši.
Nastup u rodnom kraju, pored manastira Krka
© Foto : Sputnjiku ustupio KUD Krajina
Ustaj, Dalmatinko!
Probudilo me je lupanje na vratima hotelske sobe, „Ustaj Dalmatinko, Narodni muzej se uskoro otvara. Nećemo valjda u Pragu spavati. Prvo tamo, pa na festival folklora, da vidimo druge. Nije sramota naučiti tuđe običaje, već zaboraviti svoje“.
Bio je to jedini put kad su mi obezbedili mesto u raspalom autobusu kojim su otišli na Festival. Česi su, očarani, pokušavali da cupkaju u ritmu nemog kola, pitali su se, šta je ovo, kako se izvodi ovaj korak? A meni je srce udaralo, taj tupi zvuk udarca celog stopala o zemlju, o kamen, bam, bam... bam bam, bam, vratio mi je one slike. Zažmurila sam, da ih što duže zadržim.
Stigao je KUD Krajina sa svojom muškom i ženskom pevačkom grupom i folklornim ansamblom i do Grčke, Rumunije, Mađarske, pa i do Italije. Ali nikad nije dosegnuo dalje od hiljadu kilometara, za to nikad nije bilo novca.
Profesionalni kulturni amaterizam
Kao i za sve što se zove kulturni amaterizam. Amateri, koji su profesionalci u čuvanju srpskih običaja, igre i pesme skoro tri decenije finansiraju se kako znaju i umeju. Pomažu ih „naši uspešni ljudi“, pomagao je i Grad Beograd, osnovali su Festival folklora Srba preko Drine.
Više od 60 ansambala je dolazilo u prestoni Beograd. Praznik bogatstva kulture našeg naroda, pesama i igara koje se neguju četiri veka, odvijao se i na ulicama. Međutim, Grad se povukao, posle nekoliko godina, nije više bilo novca za krajišku kulturu. Jeste za druge, valjda što nije sramota naučiti tuđe običaje.
Uspomena sa gostovanja u Grčkoj
© Foto : Sputnjiku ustupio KUD Krajina
Uneskova lista
„Dalmatinko, nećeš verovati, imamo podršku Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe, nišanimo Uneskovu listu. Moramo, nije sramota naučiti tuđe običaje, sramota je zaboraviti svoje“.
Etnografski muzej upisao je blago KUD-a Krajina i Čuvare Hristovog groba iz Vrlike na tu listu. Više od godinu dana trajale su pripreme da se zaokruži nominacija. I Ministarstvo spoljnih poslova je odradilo veliki posao.
Ali iz Ministarstva kulture stigao je odgovor u kome je pisalo da je neophodna i konsultacija sa izvorištem, odnosno mišljenje Hrvatske o nominaciji. Tadašnji ministar, koji je bolje od ikog znao muziku, blokirao je nominaciju.
Hrvatska je te godine uspela da stavi nemo kolo sa područja Dalmatinske Zagore na popis nematerijalne kulturne baštine čovečanstva. Neka je, predivno kolo to zaslužuje. Za njega treba da zna ceo svet.
Od kada pratim rad KUD-a kroz njega je prošlo pet ili šest generacija igrača, najmlađi danas ima 12 godina, „treba da nauče na vreme, nije sramota naučiti tuđe običaje, sramota je zaboraviti svoje“. Najstariji svirači starih instrumenata, koji me teraju da zažmurim, gaze osmu deceniju.
Više od dvadeset godina vežbali su u prostorijama KUD-a Gradskog saobraćajnog preduzeća Beograd. Donedavno. Gostoprimstvo im je otkazano. Folkloraši GSP-a i dalje tamo igraju, a plešu se i španske igre, valjda što nije sramota naučiti tuđe običaje.
Najmlađi član KUD-a ima 12 godina, a najstariji prenose tradiciju i znanje u osmoj deceniji
© Foto : Sputnjiku ustupio KUD Krajina
Krug života u nemom kolu
Za krajišku pesmu i igru prostora više nema. Nošnje, diple, frule i tambure, ponovo su u izbeglištvu.
Čekaju bolji dan, da ponovo zasijaju. Kad bude veselo, ili na kakvom memorijalnom skupu, jer krajiška pesma i igra nose u sebi ceo krug života. I život i smrt prepleteni su u tom nemom kolu, a igra se uvek takvom snagom i radošću, kao da se upravo desilo vaskrsenje.
U međuvremenu sam naučila da igram šumadijsko kolo. Ponosna sam, presrećna, to se mora znati. I to je moje! Ne tučem celim stopalom o zemlju, bam, bam... naučila sam da igram na prstima.
KUD Krajina nije, jer nije pristao ni na jedan kompromis, sa bilo kojom političkom strukturom. Njihov zadatak je samo jedan, da se sačuva kultura naroda Krajine. Ako zaboravimo svoje običaje, sa bilo koje strane Drine, onda više ne postojimo.
Pogledajte i:
