https://lat.sputnikportal.rs/20250202/toksik-nato-ulazak-u-novi-multipolarni-svet-nije-pitanje-politike-nego-etike-1182158246.html
„Toksik NATO“: Ulazak u novi, multipolarni svet nije pitanje politike nego etike
„Toksik NATO“: Ulazak u novi, multipolarni svet nije pitanje politike nego etike
Sputnik Srbija
Ulazimo u novi, multipolartni svet, u kojem je Kina u usponu, a tu je i Rusija. Sjedinjenim Američkim Državama se to ne dopada. Za Evropu, koja je između svega... 02.02.2025, Sputnik Srbija
2025-02-02T12:30+0100
2025-02-02T12:30+0100
2025-02-02T12:30+0100
društvo
srbija
nato
ruski dom
dokumentarni film
osiromašeni uranijum
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e9/01/1f/1182159023_0:0:1920:1080_1920x0_80_0_0_e8c2f3b32c815f07c5ff8d82a3d47534.jpg
U Ruskom domu u Beogradu ove sedmice je održana dvodnevna naučna konferencija „Mirni i nemirni atom“, na kojoj je prikazan dokumentarni film Morisa Endersa „Toksik NATO“, koji se bavi štetnim posledicama NATO bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine, a pre svega korišćenja municije s osiromašenim uranijumom. Jedan od njegovih sagovornika u filmu je advokat Srđan Aleksić iz Niša, čija kancelarija zastupa građane Srbije obolele od malignih bolesti usled bombardovanja.Nemački reditelj u razgovoru za Sputnjik objašnjava šta ga je podstaklo da snimi ovaj dokumentarac, šta je njegova poruka i na kakve je sve prepreke naišao u pokušaju da njegovo viđenje događaja dopre do evropskih političara i javnosti.Govoreći o svom filmu na konferenciji, izjavili ste da pretpostavljate da 99 odsto Nemaca nije čulo za oružje s osiromašenim uranijumom. Kako ste Vi čuli za ono što se događalo ovde i šta Vas je podstaklo da napravite dokumentarni film o tome?- Čuo sam to na ruskoj televiziji, ili na nekom drugom kanalu, ne sećam se, a onda je na nemačkoj televiziji bila prikazana serija koju čine reportaže o ljudima koji se bore protiv nepravde. Tada sam pomislio da bi bilo dobro da predstavim rad advokata Srđana Aleksića. Otišao sam u Srbiju, istraživao malo, upoznao Srđana. Razgovarali smo o tome i bio sam pod snažnim utiskom od onoga što se dogodilo ovde. Napisao sam sinopsis i poslao ga nemačkoj televiziji. Usledile su brojne diskusije o tome, ali su nakon nekog vremena odlučili da ipak odustanu od tog materijala. Onda sam na neko vreme zaboravio na tu priču, ali sam tokom boravka u Bugarskoj pre dve godine ponovo sreo Srđana Aleksića i obnovila se ideja da snimim dokumentarac. Shvatio sam da jednostavno moram to da uradim. Našao sam u Berlinu producenta koji je želeo to da finansira, ali je u međuvremenu ponestalo novca, tako da sam morao sve to da uradim sam. Radio sam korak po korak i na kraju uspeo da dovršim film.Šta je bila Vaša ideja kada ste snimali ovaj dokumentarac, šta je ono što ste njime želeli da postignete? Da li je on namenjen evropskoj javnosti, političarima, ko treba da ga pogleda?- U suštini, nameravali smo da ga prikažemo u Evropskom parlamentu. Pokušao sam da stupim u kontakt s Martinom Sonebornom, nemačkim parlamentarcem, koji je u Evropskom parlamentu. Razgovarao sam s njegovim saradnicima, ali to nije dalo rezultate. Onda sam pokušao da ga prikažem u nemačkom parlamentu. Stupio sam u kontakt s jednom damom, Sabinom Dagdelen iz levo orijentisane stranke u parlamentu. Rekli su da moraju da se bore unutar same partije i na kraju su odlučili da ga ne prikažu. Ipak, pokušao sam. Uspeo sam da prodam film jednoj maloj italijanskoj televizijskoj kući „Vižn TV“. Ne znam koliko su imali pregleda, ali mislim da ih je bilo veoma malo. Potrebno je boriti se da ljudi u zapadnoj Evropi to vide, jer svi koji pogledaju film, apsolutno se slažu s tim da je korišćenje osiromašenog uranijuma bila veoma loša stvar, da je to zlo. Dakle, to je prvi korak. Ljudi razumeju da je to ratni zločin i onda počinju da postavljaju pitanja. I ovo je prvi korak u procesu razumevanja šta se zaista događalo.Šta je bio Vaš najjači utisak tokom rada na dokumentarcu? Kakav ste osećaj imali dok ste sve to snimali?- Prvo istraživanje je bilo 2019. godine i tada sam bio pod veoma snažnim utiskom. Na primer, upoznao sam jednog mladića od oko 28 godina. On mi je ispričao da je njegov najbolji prijatelj bio džudista u srpskoj olimpijskoj reprezentaciji i da je morao da odustane od takmičenja jer je dobio leukemiju, verovatno od osiromašenog uranijuma. To je zaista ostavilo snažan utisak na mene. Takođe, devetoro mladih ljudi koji su otišli da čiste radio-stanicu u Vranju se razbolelo. Do 2019. godine osmoro njih je umrlo od raka. To je strašno! Dakle, to je onaj deo priče koji se tiče konkretnih slučajeva i koji je uticao na mene mnogo više nego statistika. A onda, kada smo odlučili da snimimo dokumentarac, razmišljao sam kako da pronađem odgovarajući filmski jezik za to, a imali smo samo dan i po za snimanje. Morali smo da smislimo šta da uradimo za tako kratko vreme. Pošto smo stalno putovali od Niša do Vranja, Leskovca, Uroševca i drugih mesta, odlučili smo da snimamo iz automobila. Imali smo sreće s vremenom, jer je bilo veoma hladno i sve je bilo pod snegom, što je odgovaralo atmosferi filma, stvorilo je posebnu estetiku. Želeli smo da i na taj način prenesemo poruku. Imali smo intervjue, ali oni sami po sebi nisu dovoljni, nije dovoljno da imaš samo ljude koji pričaju, to može biti dosadno, potrebno je nešto više.Advokat Srđan Aleksić u Vašem filmu kaže da je napad NATO-a na SR Jugoslaviju bio hemijski i nuklearni rat protiv Srbije. Kakvo je Vaše mišljenje o tome?- On je u pravu. Osiromašeni uranijum je korišćen bez ikakvog razloga. Napadali su civilne ciljeve, a ne vojne, tako da smatram da je Srđan u pravu.U filmu se spominju i Irak i Ukrajina. To su zemlje u kojima je takođe korišćena ova municija. Šta mislite, koji je način da se to zaustavi?- To će biti veoma teško. Mislim da pre svega treba uticati na javno mnjenje. Pošto smo sada u sukobu s Rusijom, vodi se ekonomski rat koji je veoma skup, situacija u Nemačkoj postaje sve nestabilnija u političkom smislu, jer ljudi to moraju da plaćaju. Socijalna davanja su smanjena, ne možemo da održavamo industriju, ona je u stagnaciji jer nemamo jeftini ruski gas. Dakle, sve se raspada. Mislim da će ljudi shvatiti suštinu na teži način, jer rat je preskup. I kao što sam ranije rekao, proces razjašnjavanja kako stvari zaista funkcionišu će biti veoma dugotrajan. Sada je to, kako se kaže, sukob dobra i zla u nemačkim medijima, ali nakon nekog vremena mislim da će se to promeniti, jer se sada sve svodi na geopolitičke interese i na opstanak. Ako bi dejstva NATO-a bila razotkriven, to bi bio korak ka shvatanju da treba da promenimo mišljenje o celoj toj stvari. Sada ulazimo u drugi svet, multipolarni. I kao u pokeru – sve je promenljivo. Menjaju se saveznici, menjaju se igrači. Ipak, to bi pre svega trebalo da bude etičko, a ne političko pitanje. Mislim da je to nešto o čemu treba da razgovaramo u Evropi, jer mi imamo humanističku tradiciju, filozofe poput Imanuela Kanta, Voltera. A mi smo na to zaboravili. Treba da se vratimo svojim korenima.Kakvi su Vam dalji planovi u vezi s ovim filmom? Imate li i neke druge slične projekte koji se bave ovom ili nekim bliskim temama?- Ovaj dokumentarac traje 26 minuta, nije dug. I može da se posmatra kao uvod u potencijalno veći dokumentarni film, od 52 ili 57 minuta, ali da bih to finansirao, potrebni su mi oni koji žele da ulože novac u to, ne mogu to da uradim sam. Neophodno je putovati, nabaviti kameru, snimatelja, asistenta snimatelja. Mora da se uradi montaža, neophodno je uraditi titlove, miks zvuka, muziku. Na primer, muziku za ovaj film smo dobili besplatno, što nam je bilo od velike pomoći, ali obično je za to neophodno platiti. Dakle, reč je o novcu i potreban je investitor.
https://lat.sputnikportal.rs/20250130/-mirni-i-nemirni-atom-u-beogradu-se-razgovara-o-vaznoj-temi-za-citavo-covecanstvo--1182130669.html
srbija
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2025
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
srbija, nato, ruski dom, dokumentarni film, osiromašeni uranijum
srbija, nato, ruski dom, dokumentarni film, osiromašeni uranijum
„Toksik NATO“: Ulazak u novi, multipolarni svet nije pitanje politike nego etike
Ulazimo u novi, multipolartni svet, u kojem je Kina u usponu, a tu je i Rusija. Sjedinjenim Američkim Državama se to ne dopada. Za Evropu, koja je između svega toga, to ne treba da bude političko, nego etičko pitanje jer evropska kultura počiva na humanističkoj tradiciji, kaže za Sputnjik nemački reditelj Moris Enders.
U Ruskom domu u Beogradu ove sedmice je održana dvodnevna naučna konferencija „Mirni i nemirni atom“, na kojoj je prikazan dokumentarni film Morisa Endersa „Toksik NATO“, koji se bavi štetnim posledicama NATO bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine, a pre svega korišćenja municije s osiromašenim uranijumom. Jedan od njegovih sagovornika u filmu je advokat Srđan Aleksić iz Niša, čija kancelarija zastupa građane Srbije obolele od malignih bolesti usled bombardovanja.
Nemački reditelj u razgovoru za Sputnjik objašnjava šta ga je podstaklo da snimi ovaj dokumentarac, šta je njegova poruka i na kakve je sve prepreke naišao u pokušaju da njegovo viđenje događaja dopre do evropskih političara i javnosti.
Govoreći o svom filmu na konferenciji, izjavili ste da pretpostavljate da 99 odsto Nemaca nije čulo za oružje s osiromašenim uranijumom. Kako ste Vi čuli za ono što se događalo ovde i šta Vas je podstaklo da napravite dokumentarni film o tome?
- Čuo sam to na ruskoj televiziji, ili na nekom drugom kanalu, ne sećam se, a onda je na nemačkoj televiziji bila prikazana serija koju čine reportaže o ljudima koji se bore protiv nepravde. Tada sam pomislio da bi bilo dobro da predstavim rad advokata Srđana Aleksića. Otišao sam u Srbiju, istraživao malo, upoznao Srđana. Razgovarali smo o tome i bio sam pod snažnim utiskom od onoga što se dogodilo ovde. Napisao sam sinopsis i poslao ga nemačkoj televiziji. Usledile su brojne diskusije o tome, ali su nakon nekog vremena odlučili da ipak odustanu od tog materijala. Onda sam na neko vreme zaboravio na tu priču, ali sam tokom boravka u Bugarskoj pre dve godine ponovo sreo Srđana Aleksića i obnovila se ideja da snimim dokumentarac. Shvatio sam da jednostavno moram to da uradim. Našao sam u Berlinu producenta koji je želeo to da finansira, ali je u međuvremenu ponestalo novca, tako da sam morao sve to da uradim sam. Radio sam korak po korak i na kraju uspeo da dovršim film.
Šta je bila Vaša ideja kada ste snimali ovaj dokumentarac, šta je ono što ste njime želeli da postignete? Da li je on namenjen evropskoj javnosti, političarima, ko treba da ga pogleda?
- U suštini, nameravali smo da ga prikažemo u Evropskom parlamentu. Pokušao sam da stupim u kontakt s Martinom Sonebornom, nemačkim parlamentarcem, koji je u Evropskom parlamentu. Razgovarao sam s njegovim saradnicima, ali to nije dalo rezultate. Onda sam pokušao da ga prikažem u nemačkom parlamentu. Stupio sam u kontakt s jednom damom, Sabinom Dagdelen iz levo orijentisane stranke u parlamentu. Rekli su da moraju da se bore unutar same partije i na kraju su odlučili da ga ne prikažu. Ipak, pokušao sam. Uspeo sam da prodam film jednoj maloj italijanskoj televizijskoj kući „Vižn TV“. Ne znam koliko su imali pregleda, ali mislim da ih je bilo veoma malo. Potrebno je boriti se da ljudi u zapadnoj Evropi to vide, jer svi koji pogledaju film, apsolutno se slažu s tim da je korišćenje osiromašenog uranijuma bila veoma loša stvar, da je to zlo. Dakle, to je prvi korak. Ljudi razumeju da je to ratni zločin i onda počinju da postavljaju pitanja. I ovo je prvi korak u procesu razumevanja šta se zaista događalo.
Šta je bio Vaš najjači utisak tokom rada na dokumentarcu? Kakav ste osećaj imali dok ste sve to snimali?
- Prvo istraživanje je bilo 2019. godine i tada sam bio pod veoma snažnim utiskom. Na primer, upoznao sam jednog mladića od oko 28 godina. On mi je ispričao da je njegov najbolji prijatelj bio džudista u srpskoj olimpijskoj reprezentaciji i da je morao da odustane od takmičenja jer je dobio leukemiju, verovatno od osiromašenog uranijuma. To je zaista ostavilo snažan utisak na mene. Takođe, devetoro mladih ljudi koji su otišli da čiste radio-stanicu u Vranju se razbolelo. Do 2019. godine osmoro njih je umrlo od raka. To je strašno! Dakle, to je onaj deo priče koji se tiče konkretnih slučajeva i koji je uticao na mene mnogo više nego statistika. A onda, kada smo odlučili da snimimo dokumentarac, razmišljao sam kako da pronađem odgovarajući filmski jezik za to, a imali smo samo dan i po za snimanje. Morali smo da smislimo šta da uradimo za tako kratko vreme. Pošto smo stalno putovali od Niša do Vranja, Leskovca, Uroševca i drugih mesta, odlučili smo da snimamo iz automobila. Imali smo sreće s vremenom, jer je bilo veoma hladno i sve je bilo pod snegom, što je odgovaralo atmosferi filma, stvorilo je posebnu estetiku. Želeli smo da i na taj način prenesemo poruku. Imali smo intervjue, ali oni sami po sebi nisu dovoljni, nije dovoljno da imaš samo ljude koji pričaju, to može biti dosadno, potrebno je nešto više.
Advokat Srđan Aleksić u Vašem filmu kaže da je napad NATO-a na SR Jugoslaviju bio hemijski i nuklearni rat protiv Srbije. Kakvo je Vaše mišljenje o tome?
- On je u pravu. Osiromašeni uranijum je korišćen bez ikakvog razloga. Napadali su civilne ciljeve, a ne vojne, tako da smatram da je Srđan u pravu.
U filmu se spominju i Irak i Ukrajina. To su zemlje u kojima je takođe korišćena ova municija. Šta mislite, koji je način da se to zaustavi?
- To će biti veoma teško. Mislim da pre svega treba uticati na javno mnjenje. Pošto smo sada u sukobu s Rusijom, vodi se ekonomski rat koji je veoma skup, situacija u Nemačkoj postaje sve nestabilnija u političkom smislu, jer ljudi to moraju da plaćaju. Socijalna davanja su smanjena, ne možemo da održavamo industriju, ona je u stagnaciji jer nemamo jeftini ruski gas. Dakle, sve se raspada. Mislim da će ljudi shvatiti suštinu na teži način, jer rat je preskup. I kao što sam ranije rekao, proces razjašnjavanja kako stvari zaista funkcionišu će biti veoma dugotrajan. Sada je to, kako se kaže, sukob dobra i zla u nemačkim medijima, ali nakon nekog vremena mislim da će se to promeniti, jer se sada sve svodi na geopolitičke interese i na opstanak. Ako bi dejstva NATO-a bila razotkriven, to bi bio korak ka shvatanju da treba da promenimo mišljenje o celoj toj stvari. Sada ulazimo u drugi svet, multipolarni. I kao u pokeru – sve je promenljivo. Menjaju se saveznici, menjaju se igrači. Ipak, to bi pre svega trebalo da bude etičko, a ne političko pitanje. Mislim da je to nešto o čemu treba da razgovaramo u Evropi, jer mi imamo humanističku tradiciju, filozofe poput Imanuela Kanta, Voltera. A mi smo na to zaboravili. Treba da se vratimo svojim korenima.
Kakvi su Vam dalji planovi u vezi s ovim filmom? Imate li i neke druge slične projekte koji se bave ovom ili nekim bliskim temama?
- Ovaj dokumentarac traje 26 minuta, nije dug. I može da se posmatra kao uvod u potencijalno veći dokumentarni film, od 52 ili 57 minuta, ali da bih to finansirao, potrebni su mi oni koji žele da ulože novac u to, ne mogu to da uradim sam. Neophodno je putovati, nabaviti kameru, snimatelja, asistenta snimatelja. Mora da se uradi montaža, neophodno je uraditi titlove, miks zvuka, muziku. Na primer, muziku za ovaj film smo dobili besplatno, što nam je bilo od velike pomoći, ali obično je za to neophodno platiti. Dakle, reč je o novcu i potreban je investitor.
