Sećanje na Ruse koji su morali da napuste svoju zemlju - razvijali su Srbiju /video/
18:25 10.10.2024 (Osveženo: 14:56 11.10.2024)
© Sputnik / Valentina Bulatović
Pratite nas
Mnogo je znamenitih Rusa učestvovalo u razvoju kulture i nauke u Srbiji, koji su je naselili ‘20-ih i ‘30-ih godina 20. veka. Ipak, manje je poznato da su u Srbiji i drugim balkanskim zemljama veliki trag tada ostavili i ruski inženjeri, lekari, piloti i mnogi drugi, kaže u razgovoru za Sputnjik direktor Doma ruske dijaspore iz Moskve Viktor Moskvin.
„Rusija je u 20. veku preživela strašan period, građanski rat. Verovatno je najstrašnije što može da se desi u istoriji bilo kog naroda upravo rat unutar zemlje, unutar jednog naroda. A u emigraciji se našlo nekoliko miliona ljudi koji su bili u najtežim mogućim uslovima. I samo je nekoliko zemalja dalo mogućnost ruskim izbeglicama ne samo da žive u tim zemljama, nego i da se ostvare, da nastave svoju stvaralačku delatnost. Jugoslavija, tadašnja kraljevina, bila je jedna od glavnih zemalja koja je dala Rusima tu mogućnost“, kaže Moskvin, koji u Beogradu boravi povodom izložbi savremenih ruskih izdanja, priređenih u Narodnoj biblioteci Srbije i Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“ u Beogradu.
Dom ruske dijaspore poklonio je dvema bibliotekama više stotina knjiga, među kojima su dela ruske klasike, ali i savremena ruska proza i poezija, kao i naučne knjige iz oblasti ruske filozofije, istorije, rečnici i druga izdanja.
„Mi smo Narodnoj biblioteci Srbije poklonili tri stotine knjiga. To je, naravno, ruska klasika. U godini kada se obeležava Puškinov jubilej, nismo mogli da ne donesemo dela Aleksandra Sergejeviča Puškina i, naravno, knjige Lava Tolstoja, Čehova, Gogolja, ali tu je i veoma mnogo knjiga savremenih ruskih pisaca i istoričara, jer upravo knjige daju predstavu o zemlji. Poput pogleda u ogledalo, kada pročitate knjige, možete da razumete kako živi savremena Rusija, kakvo je raspoloženje u društvu. Ima, naravno, autora koji su već prevedeni na srpski jezik, poput Vodolaskina ili Varlamova, ali ima i autora koje tek treba da upoznaju srpski čitaoci i izdavači. Mislim da ćemo time dati svoj doprinos tome da najbolja dostignuća savremene ruske književnosti budu dostupna srpskim izdavačima“, kaže Moskvin.
Vidanje rana iz građanskog rata
Naš sagovornik ističe da je osnovni cilj Doma ruske dijaspore da zaleči rane koje je Rusiji naneo građanski rat.
„Čini se da je prošlo već mnogo godina, počeo je već i drugi vek otkako se završio građanski rat u Rusiji, ali su rane ostale. A mi se trudimo da vratimo sećanje na one ljude koji su bili prinuđeni da napuste Rusiju. Organizujemo izložbe, naučne konferencije, snimamo filmove. I pored toga, trudimo se da budemo most, ne samo između dve Rusije, nego i Rusije u svojim istorijskim granicama i Rusije koja je rasejana po celom svetu, kao i mostove između ruske kulture i kultura drugih naroda“, ističe Viktor Moskvin.
U okviru vrlo raznovrsnog programa, koji Dom ruske dijaspore priređuje u Beogradu, u sklopu obeležavanja 80. godišnjice oslobođenja srpske prestonice u Drugim svetskom ratu, u Narodnom pozorištu u sredu uveče prikazan je dokumentarni film „I biće muzika“ o malo poznatom ruskom kompozitoru Alekseju Butakovu, koji je, takođe, živeo u Srbiji.
„To je veoma zanimljiva priča. Butakov je bio među zarobljenicima nacista, koji su pripadnicima nacionalnih manjina ponudili slobodu i oni su to mogli dobrovoljno da prihvate. Među zatočenicima je bilo 170 ruskih oficira. Nijedan od njih nije prihvatio nemački predlog. Bili su u zarobljeništvu zajedno sa svojim drugovima po oružju, a jedan od njih bio je Aleksandar Butakov. Bio je u nemačkom logoru, gde je nastavio da komponuje. A njegove note su kasnije slučajno pronađene. Odlučili smo da se posvetimo obnovi sećanja na njega i na njegovo ime“, kaže Moskvin.
Na programu je i dokumentarni film o ruskom baletu u Srbiji i talentovanoj balerini Tamari Polonskoj, koja je, takođe, ostala nepoznata široj javnosti.
Krasnov kao akvarelista
Za razliku od Butakova i Polonske, ime jednog drugog slavnog ruskog emigranta, arhitetke Nikolaja Krasnova, poznato je svima, zahvaljujući brojnim zdanjima koja je podario Beogradu. Dom ruske dijaspore priredio je i izložbu na kojoj publika ima priliku da Krasnova upozna kao izuzetnog akvarelistu.
„Publika u Beogradu prvi put može videti izložbu akvarela Nikolaja Krasnova, poznatog arhitekte imperatora Nikolaja Drugog, dvorskog arhitekte, koji je projektovao poznatu palatu u Livadiji, u istoriji poznatu po tome što je 1945. godine u februaru tu održana čuvena konferencija, na kojoj su Čerčil, Staljin i Ruzvelt rešili pitanja posleratne preraspodele Evrope. Krasnov je veoma mnogo gradio na Jalti. A bio je i odličan akvarelista. A kada ga je kralj Aleksandar Prvi Karađorđević pozvao u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, ponovo je ispoljio svoj talenat izuzetnog arhitekte. Izgradio je niz izvanrednih objekata u Beogradu i drugim gradovima u Srbiji. I u Domu Narodne skupštine Srbije, gde će biti održana izložba njegovih akvarela, bavio se enterijerom, tako da će to u nekoj meri biti povratak Nikolaja Krasnova među zidove tog zdanja, u kojem je veoma mnogo radio. A akvareli koje ćemo prikazati nalaze se u Istorijsko-književnom muzeju na Jalti i pripadaju fondovima Livadijske palate. Ovde u Srbiji još niko to nije video“, navodi Moskvin.
On, međutim, ističe da je pored znamenitih ličnosti ruske emigracije, poput Krasnova i drugih arhitekata, istoričara Mihaila Rostovceva, ili ekonomiste i filozofa Petra Struvea, u Srbiji bilo i mnogo drugih pripadnika ruske emigracije, običnih ljudi, koji su svojim radom i trudom pomagali bratskom narodu.
„Niko, na primer, ne zna da su neke puteve ‘20-ih i ‘30-ih godina gradili ruski inženjeri, uz učešće ruskih vojnika koji su poput običnih radnika izvodili taj posao. Bilo je ovde i veoma mnogo lekara. Za Srbiju, pa i za Crnu Goru, Prvi svetski rat je bio veoma strašan. Najveći broj ljudi je poginuo u armiji. U Crnoj Gori su, na primer, tri četvrtine ukupnog broja lekara bili Rusi u 20-im godina, a jer su domaći lekari prosto poginuli. I isto tako je bilo u mnogim mestima u Srbiji. Bilo je veoma mnogo ruskih sveštenika, koji su služili u seoskim parohijama, u Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji, jer posle Prvog svetskog rata nije bilo dovoljno sveštenika. I takvih primera ima u mnogim oblastima“, ističe naš sagovornik.
