https://lat.sputnikportal.rs/20241010/jugoslavija-hrvatska-sport-fudbal-maksimir-1999-1178190083.html
Pisalo se 1999, piše se 2024. I pisaće se – u jednom dahu! /video/
Pisalo se 1999, piše se 2024. I pisaće se – u jednom dahu! /video/
Sputnik Srbija
Desetog oktobra 1999. godine pisao sam o događaju od devetog oktobra 1999. godine. Desetog oktobra 2024. godine sa osećajem da tih 25 godina razdaljine nije... 10.10.2024, Sputnik Srbija
2024-10-10T23:06+0200
2024-10-10T23:06+0200
2024-10-11T14:17+0200
sport
sport
fudbal
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/0a/0a/1178189938_1:0:1366:768_1920x0_80_0_0_877d8739622362e7f5f1efe14831a83d.jpg
Trebalo je, čini mi se, 25. ili 26. marta da kao đak prvak krenem put glavnog grada na prolećni raspust, sa idejom da me najbliži član porodice odvede na fudbalsku utakmicu.Simpatičnog datuma, 27. marta, trebalo je da se u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo sastanu fudbaleri Jugoslavije i Hrvatske.Propadalo je nedeljama ranije sve što se pokušavalo u Rambujeu. Pratio je đak prvak sve to kao mator, valjda spremajući se za budući profesionalni poziv, jednako kao i sportska dešavanja – verovatno iz sličnog, sasvim slučajnog razloga.Utakmica između Jugoslavije i Hrvatske trebalo je da bude kruna dotadašnjeg praćenja najvažnijih sporednih stvari na svetu, jednako tako i herojski čin roditelja da priušti detetu takav momenat za kreiranje uspomena.Ali, u pet do osam, nekoliko trenutaka pre nego što se zgrejala rakija za odrasle te prohladne prokupačke jesenje noći, sne o gledanju fudbalskih razbili su pravi projektili.„Valjda su nam Italijani iz Avijana vraćali sve one rakete kojima ih je obasipao Siniša Mihajlović?“, moglo bi biti razmišljanje đaka prvaka.Nije. Jasno je bilo šta će se dogoditi. Ima i svedoka, vršnjaka, da to potvrde. Jasno je bilo i da od puta u prestoni grad nema ništa. Niti da će biti utakmice. Nije bilo ni važno, samo je bilo bitno da ne sruše toranj na Avali.Srušili su ga. Mnogo toga jesu, ali ne i želju da se stvore nove uspomene, na koje je, ipak, moralo da se sačeka.Međuzona između statusa prvaka i drugaka donela je prvi sudijski zvižduk koji je trebalo da se dogodi onog nedosanjanog 27. marta.Stativa Mijatovića, šutevi Mihajlovića, stativa Šukera, umalo autogol Mihajlovića, ulazak levog krila umesto levog beka, napad, napad, napad i ništa, uz nestanak struje i na stadionu – tako je izgledao 18. avgust, doduše preko TV prijemnika jer posle svega preživljenog roditelj nije želeo da ni sebe ni budućeg „drugaka“ izlaže opasnostima.Jer, kuvalo se još štošta, ali dok nije provrilo, moralo se otići na to Evropsko prvenstvo, iz Zagreba, jer je u Beogradu ostalo – 0:0.„U drugom delu prvog poluvremena imali smo slab ritam tako da smo potpuno ispustili igru u periodu kada smo bili potpuno nadmoćni. U drugom poluvremenu je bilo bolje ali ne treba da zaboravimo da smo ispred sebe imali reprezentaciju koja je prošle godine na Svetskom prvenstvu u Francuskoj osvojila treće mesto. Rezultat je pozitivan i nisam nezadovoljan nerešenim ishodom“, rekao je selektor Jugoslavije, legendarni Vujadin Boškov.Odluka je morala da padne u hrvatskoj prestonici, a učenik sa „okrnjenim“ prvim razredom osnovne škole tek je u drugom dobio priliku da piše domaće sastave iz srpskog jezika.Maksimirska noć bila je kao stvorena za slobodnu temu!Šuker za Bokšića – i gol u mreži Jugoslavije, slobodnjak Mihajlovića (ritern ka Avijanu?!) ka Mijatoviću pogađa i nespretnog Stanića i završava u mreži Hrvatske, novi slobodnjak Mihajlovića (još jedan ritern ka Avijanu?!) pogađa s(p)retnog Stankovića koji vara golmana Ladića – a između svega, Mirkovićev zahvat prema Jarniju koji je, neizostavno, bio glavna tema sastava, na potonje sablažnjavanje vremešne učiteljice, nezainteresovane za sportske, naročito fudbalske, a pogotovo prostačke manire.Može li da bude kraj? 2:1 je, imamo igrača manje?Nije moglo, pa samo što je krenula lopta sa centralne bele tačke, Stanić je prosledio u gol Kralja za egal, ali i – konačan rezultat i početak velikog slavlja čak i za male navijače.Tolikog slavlja da se svaki momenat narednog Evropskog prvenstva pamti kao i svaki momenat Maksimirskog spektakla. Tolikog da je završio kao tema pismenog sastava. Tolikog da je i 25. godina kasnije toliko živo da može da se ispriča i napiše u dahu – kako 10. oktobra 1999. godine, tako i 10. oktobra 2024. godine.
https://lat.sputnikportal.rs/20241010/aleksandar-mitrovic-liga-nacija-najbolji-strelac-ronaldo-lukaku-holand-sport-fudbal-1178197762.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2024
Spasoje Veselinović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/04/13/1125128711_393:0:2441:2048_100x100_80_0_0_1d4722009ca4a039a765756059aa8a87.jpg
Spasoje Veselinović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/04/13/1125128711_393:0:2441:2048_100x100_80_0_0_1d4722009ca4a039a765756059aa8a87.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Spasoje Veselinović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/04/13/1125128711_393:0:2441:2048_100x100_80_0_0_1d4722009ca4a039a765756059aa8a87.jpg
sport, fudbal
Pisalo se 1999, piše se 2024. I pisaće se – u jednom dahu! /video/
23:06 10.10.2024 (Osveženo: 14:17 11.10.2024) Desetog oktobra 1999. godine pisao sam o događaju od devetog oktobra 1999. godine. Desetog oktobra 2024. godine sa osećajem da tih 25 godina razdaljine nije apsolutno ništa, pišem o događaju od devetog oktobra 1999. godine. Događaja za istoriju.
Trebalo je, čini mi se, 25. ili 26. marta da kao đak prvak krenem put glavnog grada na prolećni raspust, sa idejom da me najbliži član porodice odvede na fudbalsku utakmicu.
Simpatičnog datuma, 27. marta, trebalo je da se u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo sastanu fudbaleri Jugoslavije i Hrvatske.
Propadalo je nedeljama ranije sve što se pokušavalo u Rambujeu. Pratio je đak prvak sve to kao mator, valjda spremajući se za budući profesionalni poziv, jednako kao i sportska dešavanja – verovatno iz sličnog, sasvim slučajnog razloga.
Utakmica između Jugoslavije i Hrvatske trebalo je da bude kruna dotadašnjeg praćenja najvažnijih sporednih stvari na svetu, jednako tako i herojski čin roditelja da priušti detetu takav momenat za kreiranje uspomena.
Ali, u pet do osam, nekoliko trenutaka pre nego što se zgrejala rakija za odrasle te prohladne prokupačke jesenje noći, sne o gledanju fudbalskih razbili su pravi projektili.
„Valjda su nam Italijani iz Avijana vraćali sve one rakete kojima ih je obasipao Siniša Mihajlović?“, moglo bi biti razmišljanje đaka prvaka.
Nije. Jasno je bilo šta će se dogoditi. Ima i svedoka, vršnjaka, da to potvrde. Jasno je bilo i da od puta u prestoni grad nema ništa. Niti da će biti utakmice. Nije bilo ni važno, samo je bilo bitno da ne sruše toranj na Avali.
Srušili su ga. Mnogo toga jesu, ali ne i želju da se stvore nove uspomene, na koje je, ipak, moralo da se sačeka.
Međuzona između statusa prvaka i drugaka donela je prvi sudijski zvižduk koji je trebalo da se dogodi onog nedosanjanog 27. marta.
Stativa Mijatovića, šutevi Mihajlovića, stativa Šukera, umalo autogol Mihajlovića, ulazak levog krila umesto levog beka, napad, napad, napad i ništa, uz nestanak struje i na stadionu – tako je izgledao 18. avgust, doduše preko TV prijemnika jer posle svega preživljenog roditelj nije želeo da ni sebe ni budućeg „drugaka“ izlaže opasnostima.
Jer, kuvalo se još štošta, ali dok nije provrilo, moralo se otići na to Evropsko prvenstvo, iz Zagreba, jer je u Beogradu ostalo – 0:0.
„U drugom delu prvog poluvremena imali smo slab ritam tako da smo potpuno ispustili igru u periodu kada smo bili potpuno nadmoćni. U drugom poluvremenu je bilo bolje ali ne treba da zaboravimo da smo ispred sebe imali reprezentaciju koja je prošle godine na Svetskom prvenstvu u Francuskoj osvojila treće mesto. Rezultat je pozitivan i nisam nezadovoljan nerešenim ishodom“, rekao je selektor Jugoslavije, legendarni Vujadin Boškov.
Odluka je morala da padne u hrvatskoj prestonici, a učenik sa „okrnjenim“ prvim razredom osnovne škole tek je u drugom dobio priliku da piše domaće sastave iz srpskog jezika.
Maksimirska noć bila je kao stvorena za slobodnu temu!
Šuker za Bokšića – i gol u mreži Jugoslavije, slobodnjak Mihajlovića (ritern ka Avijanu?!) ka Mijatoviću pogađa i nespretnog Stanića i završava u mreži Hrvatske, novi slobodnjak Mihajlovića (još jedan ritern ka Avijanu?!) pogađa s(p)retnog Stankovića koji vara golmana Ladića – a između svega, Mirkovićev zahvat prema Jarniju koji je, neizostavno, bio glavna tema sastava, na potonje sablažnjavanje vremešne učiteljice, nezainteresovane za sportske, naročito fudbalske, a pogotovo prostačke manire.
Može li da bude kraj? 2:1 je, imamo igrača manje?
Nije moglo, pa samo što je krenula lopta sa centralne bele tačke, Stanić je prosledio u gol Kralja za egal, ali i – konačan rezultat i početak velikog slavlja čak i za male navijače.
Tolikog slavlja da se svaki momenat narednog Evropskog prvenstva pamti kao i svaki momenat Maksimirskog spektakla. Tolikog da je završio kao tema pismenog sastava. Tolikog da je i 25. godina kasnije toliko živo da može da se ispriča i napiše u dahu – kako 10. oktobra 1999. godine, tako i 10. oktobra 2024. godine.
